ЖАРКО ВИДОВИЋ: Уметност и држава

ŽARKO VIDOVIĆ: Umetnost i država

4 aprila 2018

Umetnost je nastala daleko pre države (za punih trideset hiljada godina i više), te je već to dovoljno za dokaz da njoj država nije bitno potrebna, mada je potrebna umetniku kao i svakom građaninu! No ne kao umetniku. U svojim osnovnim ciljevima one se nikada ne mogu podudarati, ma kako plemenito i dobronamerno bili formulisani ciljevi države. Obuhvatajući sve podanike ili građane svojim ustanovama i zakonima, država umetnika može obuhvatiti, vezati, obavezati, podstaći ili pomoći samo kao zanatliju, kao tehničara, dok ono što je u umetniku umetničko, to ostaje „eksteritorijalno“. Država može doneti zakone, norme i merila za zanate i tehnike (a ona je to činila još u doba Rima, Vizantije itd. svojim odredbama o delatnosti esnafa skulptora i slikara i kvalitetima njihovih zanatskih proizvoda, o mestu zanatlije i njegovog proizvoda u društvu i vremenu), ali nikada nije mogla niti će ikada moći imati neku osnovu, merilo i mogućnost za zakonsko određivanje umetnikove delatnosti, za planiranje i ocenjivanje te delatnosti. Doduše, mnogi filozofi su se u svojim estetičkim sistemima trudili upravo da pronađu ta merila i te osnove za određivanje mesta umetnosti u prostoru i vremenu jedne civilizacije. Oni su se nadali da će biti moguće naći nešto na osnovu čega će se delovanje umetnosti moći predvideti ili odmeriti kao što se odmerava delovanje države, znanja, tehnike, proizvodnje, zakona, prirodnih pojava itd. Nadali su se da će naći princip na kojem se zasniva umetnost, i to u istom onom principu na kojem se zasniva društvo, istorija, država, proizvodnja, civilizacija, znanje itd. Ali su pri svakom od tih pokušaja (da nađu zajednički osnov za objašnjenje svih tih delatnosti i umetnosti) morali da se oslone na metafizički princip nečeg nepostojećeg, iz iluzije nastalog, jer prosto – nema toga principa uistinu (toga zajedničkog principa), pa ma kako se on zvao: bog, svetski um, materija (jer ne postoji materija, nego samo konkretne prostorne materijalne stvari i bića, za koje mi imamo zajednički naziv materija), duh, apsolutni duh, bitak itd. itd. Zato nema ni zajedničkog ključa za razumevanje umetnosti, države, istorije, civilizacije itd., prosto zato što se umetnost sastoji u doživljaju, a on je različit od razumevanja isto onoliko koliko je umetnost različita i od tehnike. Doduše, nisu se filozofi trudili da taj princip pronađu zato da bi umetnost potčinili državi i uskladili je sa delatnošću države (mada je bilo i filozofa koji su upravo radi toga težili da stvore tzv. normativnu estetiku), nego su se trudili da pronađu princip na osnovu kojeg bi se umetnost mogla objasniti kao slobodna delatnost, delatnost diktirana namerom i odlukom. A namere i odluke (pa otud ni slobodne delatnosti) nema u umetnosti, kao što je ima i mora da bude u tehnici i proizvodnji. Upravo i kad bi hteo da se potčini nekom zakonu ili zahtevu države, umetnik to ne bi mogao, jer umetničko stvaranje nije slobodno, planirano ni odlukom (ili naredbom) rukovođeno, nego je spontano. Zato je i moglo nastati daleko i pre države i pre tzv. apstraktnog mišljenja, filozofiranja.

Osnovni princip zapadne civilizacije (od samog njenog gotičkog početka), formulisan i u filozofiji od Tome Akvinskog do Hegela, i u tehničkom shvatanju gotičkih majstora, je princip slobode kao osnove državnosti, tj. princip svesnog i odlučenog (slobodnog, izabranog) potčinjavanja pojedinca državi, tehnici, proizvodnji i njihovim ciljevima. Zato u okviru  te civilizacije nema umetnosti. ZATO ONA U ZAPADNOJ CIVILIZACIJI POSTOJI SAMO KAO STRANAC, KAO „EKSTERITORIJALNA“! (izvan dometa zakona, normi, odredbi, volje države, državnika, nauke i naučnika, tehnike i tehničara). A kada umetnik stvara, on je već samim tim prevazišao i izmakao i državi i državniku, i nauci i naučniku, i misliocu (jer doživljava, a to je više nego razmišljati) i filozofiji, i tehničaru i tehnici kao takvima, i svakom čoveku kad je on samo naučnik, samo filozof itd. Otuda svaki filozof koji želi da nađe zajednički princip za filozofiju države, prava, društva, istorije i nauke s jedne strane, i filozofiju umetnosti s druge strane, mora propasti u svojim filozofskim nastojanjima. Taj neuspeh se najbolje vidi u nastojanjima nemačkih filozofa metafizičara, velikih po svojoj ambiciji. Nadajući se da će taj zajednički princip ipak pronaći, oni su u istoriji videli nešto čega nema, pa su stvorili istorije umetnosti od čijih predrasuda mi i dan danas bolujemo. Predrasude o zapadnoj umetnosti kao prirodnoj tvorevini osnovâ zapadne civilizacije (a ne kao o strancu koji ulepšava zapadnu civilizaciju), predrasuda da Zapad počinje sa Grčkom i traje do danas, predrasuda da je Mediteran isto što i Zapad, da je Zapad (pošto je na svoju stranu veštački uzurpirao Mediteran) superioran Istoku i u samoj umetnosti itd. itd… te predrasude žive i danas, a njima služi i teorija o evoluciji umetnosti, po kojoj se umetnost, tobože, razvija isto kao i misao i tehnika i filozofija i državnost i društvenost itd. Međutim, homo ludens (koji je stvarao još u paleolitu, a koji kao umetnik postoji i danas, a takvi smo i mi kadgod doživljavamo) i njegova stvaralačka delatnost – o čijim bitnim svojstvima smo s razlogom govorili odmah na početku – ne mogu biti uključeni ni u kakav sistem države, društva, tehnike, proizvodnje, niti ičeg što je planirano, na odluci ili naredbi zasnovano (svejedno ko naređuje, da li slobodno ja sam sebi ili meni neko drugi naređuje ili poručuje ili moli). Otud eksteritorijalnost i vanistoričnost umetnosti. (I nemojte da vas istoričnost znanja, volje, odluke, proizvodnje, tehnike, svesne delatnosti, umetnikovog zanatskog virtuoziteta itd. navede na pomisao o istoričnosti umetnosti! Jer, umetnost i njeno delo izlaze iz vremena, istorije stvari i ustanova. Upravo to i čini umetnička dela večno aktuelnima, a doživljaj nečim što je iznad znanja. Naprotiv, naučna i tehnička znanja imaju ograničeno istorijsko delovanje, baš kao i filozofijska shvatanja ukoliko su samo tvorevine znanja).

NO UMETNOST NIJE EKSTERITORIJALNA SAMO NA ZAPADU. ONA JE TO U SVIM CIVILIZACIJAMA. Jedna civilizacija se smatra utoliko povoljnijom za umetnost, ukoliko više prostora ostavlja umetnosti i njenoj eksteritorijalnosti, ukoliko manje hoće ili ukoliko manje može da se meša u tu eksteritorijalnost umetnosti, ukoliko manje teorijskih (kao u estetici) ili praktičkih mera preduzima da umetnost uvuče u svoje područje, svoje bitne interese i ustanove. Utoliko povoljnijom, ukoliko manje se umetnik trudi da se uskladi sa osnovama te civilizacije. Jer civilizacija je društvenost (i to kultivisana društvenost, čiji vrhunac je u slobodnoj društvenosti, tj. u moralu), a umetnost je u kulturi individualnosti.

Koliko god zapadna civilizacija i filozofija imaju zasluge za razvoj demokratije i pojma o slobodnoj ličnosti, tom zaslugom ona nema nikakvog udela u sudbini zapadne umetnosti, jer umetnost je eksteritorijalna i spontana, a ne slobodna i ne uključena u osnove te civilizacije.

Eksteritorijalna, umetnost se najbolje osećala u mediteranskoj civilizaciji, specijalno grčkoj. Taj princip njene eksteritorijalnosti odigravao se na oči Zapada u renesansnoj i mediteranskoj Italiji. Otud je Italija bila velika naslednica i nastavljač mediteranske tradicije, te i velika učiteljica, bolje reći inspiratorka zapadnih umetnika, sve do 1914. godine, do Prvog svetskog rata, za koji se može reći da je definitivno učinio kraj renesansi. Jer, klasično i renesansno u evropskoj umetnosti su jedno isto: prevladavanje gotike, građanskog duha, klasne ograničenosti, komunalne uskosti i državno-nacionalnog principa.

Izvor: Umetnost u pet epoha (skripta, 1964), str. 223–226.

Tekst priredio: Darko Stefanović

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. goran says:

    Čestitke Intermagazinu na objaljivanju ovog lepog teksta. Bilo bi dobro objaviti još materijala iz Vidovićevih neobjavljenih skripti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *