Zašto Amerikanci misle da su izuzetan narod, predodređen da predvodi svet u pravcu slobode i demokratije?

Zašto Amerikanci misle da su izuzetan narod, predodređen da predvodi svet u pravcu slobode i demokratije?

21 septembra 2013

Former-PresidentsPiše: Stiven E. Majer

Obrazlažući neophodnost vojnog napada na Siriju, predsednik Obama je rekao da je američka politika „izuzetna”. Sutradan je ruski predsednik Putin objavio kolumnu u „Njujork tajmsu” u kojoj ne samo da izražava neslaganje sa američkom politikom prema Siriji, već tvrdi da američka politika ni po čemu nije izuzetna. Putin se zapravo ne slaže sa starim argumentom da su Sjedinjene Države izuzetna nacija.

Iako je pojam „američka izuzetnost” prvi upotrebio Josif Staljin 1929. godine da negira tvrdnju američkih komunista da su SAD izuzete od Marksovih „zakona istorije”, argument o izuzetnosti Sjedinjenih Država ima veoma duboke korene. Ali šta znači američka izuzetnost? Pre svega, SAD nemaju monopol na ovaj koncept. U različitim istorijskim periodima mnoge druge zemlje – Britanija, Francuska, Rusija i Španija – smatrale su sebe izuzetnim na vrhuncu moći. Prva aluzija na izuzetnost u Americi pojavila se u jednoj službi puritanskog sveštenika Džonatana Vintropa u Bej koloniji, današnjem Masačusetsu, sto godina pre nego što su SAD postale nezavisna država. On je opisao koloniju kao „blistavi grad na brdu”, što je imalo i versko i političko značenje. Po Vintropu, Bog je vodio puritance da uspostave pobožniju i pravedniju političku zajednicu, daleko od ugnjetavanja u Britaniji. Izraz „blistavi grad na brdu” od tada se pojavljivao u govorima, često povezan baš sa pojmom izuzetnosti.

Tomas Pejn u svom pamfletu „Zdrav razum” (1776) i Aleksis de Tokvil u knjizi „Demokratija u Americi” (1835) opisuju Amerikance kao izuzetne. Ova i druga rana pominjanja američke izuzetnosti prvenstveno su bila usmerena na jedinstvenost američkog političkog sistema krajem 18. i početkom 19. veka. Prema ovom gledištu, američki eksperiment je raskrstio sa ugnjetavačkim, arhaičnim, nedemokratskim sistemima koji su dominirali u Evropi tog vremena. Nova Amerika je bila drugačija: sveža, uzbudljiva i zasnovana na „slobodi, jednakosti, ustavnosti i dobrobiti običnog naroda”. Osim toga bila je ogromna, sa obiljem prirodnih bogatstava, ispunjena blistavim prilikama i obećanjima – daleko od Evrope. Kombinacija nove političke ideje i fizičkih osobina učinili su SAD izuzetnim.

Međutim, ovo „političko” značenje izuzetnosti brzo je spojeno sa religijskim smislom pojma, što je učvrstilo Vintropov originalni proglas. U Deklaraciji nezavisnosti Tomas Džeferson je tvrdio da „mi smatramo da su ove istine očigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih im je tvorac podario određena neotuđiva prava” na život, slobodu i traganje za srećom – a da je odgovornost vlade da obezbedi ova prava. To je bio revolucionarni koncept krajem 18. veka i snažno je naglasio već uspostavljen dualitet američke izuzetnosti kao političkog i religijskog koncepta. Za zagovornike američke izuzetnosti, SAD su onda bile – a i dalje su – jedinstvena, bolja, posebna politička zajednica i miljenik samog Boga iznad svih drugih naroda, onako kako je Izrael bio Božji narod u vreme Starog zaveta. Stapanje politike i religije u američkom kontekstu dovelo je do onoga što veliki broj stručnjaka opisuje kao „građansko-verski nacionalizam.”

Američka izuzetnost pokazivala je od početka još jedan aspekt. Da li američka izuzetnost znači da SAD imaju obavezu da šire po celom svetu „prirodna i univerzalna prava čoveka”, opisana u Deklaraciji nezavisnosti? Tomas Džeferson je tako mislio; govorio je o Americi kao „carstvu slobode”, osnovanom s ciljem da bude više nego puki primer. Amerika je po Džefersonu imala moralnu obavezu da fizički menja svet nabolje. Iako je ovaj stav oduvek bio kontroverzan, oni koji veruju da je Bog osnovao Ameriku za specijalnu svetsku misiju brzo su stekli prednost i od tada je drže. Po ovom argumentu, božji izbor Amerike kao posebnog naroda u srcu je „manifesta sudbine”, filozofije po kojoj SAD imaju pravo i dužnost da postanu kontinentalna sila. Kada je kontinent osvojen, ideja o manifestu sudbine je postala moćna mantra političkih lidera svih stranaka koji su verovali da su „Amerikanci poseban narod sa posebnom sudbinom da predvode svet u pravcu slobode i demokratije”. Ovo gledište je jačalo krajem  19. i početkom 20. veka, opravdavajući uspostavljanje američke imperije i „teret belog čoveka”.

Posle hladnog rata, američka izuzetnost je postala ratni poklič, posebno neokonzervativaca, da SAD iskoriste prednost pozicije „jedine svetske supersile” da promene svet – da budu ta sila koja promoviše demokratiju, slobodu i ljudska prava širom sveta. Na ovaj ili onaj način, takva filozofija je vodila spoljnu politiku svake administracije od Džordža Buša starijeg do Obame. Igrala je važnu ulogu u američkoj invaziji na Irak 2003, u ratu u Avganistanu koji još traje, u američkim naporima „izgradnje nacije” i u želji predsednika Obame da napadne Siriju.

Kada su SAD bile na vrhuncu moći, mogle su da nametnu svoj brend izuzetnosti velikom delu sveta. Međutim, pokazalo se da je današnji globalizovan svet veoma problematičan za spoljnu politiku zasnovanu na izuzetnosti. Produženo nasilje i nestabilnost u Iraku, poraz u Avganistanu, tragedije i neuspesi „arapskog proleća”, uspon Kine i novo uzdizanje Rusije ne samo da su doveli u pitanje američku izuzetnost, već su zadali udarac američkom liderstvu. Veći deo sveta sada „uzvraća udarac” SAD, a zbog ljudskih i finansijskih troškova postalo je neodrživo dalje insistirati na izuzetnosti. SAD su sila čija moć verovatno opada – barem njen uticaj u svetu opada, a američki zvaničnici se i dalje arogantno drže sada već šuplje retorike. Pozivanje na američku izuzetnost dobro zvuči, umirujuće je i patriotsko, ali u savremenom svetu je samoobmanjujuće i opasno.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *