Зашто Британци сада поступају супротно ономе како су нас учили да је најбоље

Zašto Britanci sada postupaju suprotno onome kako su nas učili da je najbolje

29 marta 2024

Piše: Slobodan Reljić

Da, ako je čovek novinar – zamisli se od vesti da su Dejli telegraf i Spektejtor stigli do bankrota. I da su ti engleski ponosi „slobodne štampe“ – a Engleska je kolevka štampe koja se zvala „slobodna“ – pred prodajom fondu RedBird IMI.

Dejli telegraf je osnovao Artur B. Slejt 1855. godine. Moto lista je: „Bio, jeste i biće“. Spektejtor je nedeljni novinski magazin usmeren na politku, kulturu i aktuelna dešavanja, osnovan je 1828. „što ga čini najstarijim živim nedeljnikom na svetu“.



Uznemirujuće let crvene ptice

Na tu realnost je, reklo bi se neprimereno, reagovala vlada u Londonu saopštenjem da će „stranim vladama biti zabranjeno da poseduju britanske novine i časopise“. Na jasno narušavanje slobodnog tržišta britanska vlada je dodala, nešto što bi ličilo na misao iz sahranjenog komunističkog bloka, da će predloženi zakon „pružiti dodatnu zaštitu za slobodnu štampu“.

„Crvena ptica“ (RedBird), u stvari, nema nikakve veze sa mrskim „crvenim“ komunizmom. Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata je. Fond je u 75 odsto vlasništvo šeika Mensura, koji je zamenik premijera i potpredsednik UAE. Šeik je, inače, u engleskoj javnosti na dobrom glasu, jer je od Mančester Sitija napravio jedan od najboljih fudbalskih klubova na svetu.

Onda je portparol šeikovog fonda saopštio da su „izuzetno razočarani“. Čudno im je da Englezi daju fudbalski klub, a ne daju novine kojima su tiraži dramatično pali do stanja da im je ugrožen opstanak. I čudno im je što Englezi, koji su čitav svet učili slobodnom tržištu kao najboljem leku za sve nevolje, odjednom ne veruju u to načelo.

Portparol se Englezima obratio engleskim argumentima: „Do danas, RedBird IMI je napravio šest investicija širom Velike Britanije i SAD, a verovali smo da je i medijsko okruženje u Velikoj Britaniji vredno daljeg ulaganja“. A „kao i kod svakog našeg posla, bili smo jasni da je akvizicija Telegrafa i Spektejtora u potpunosti komercijalan poduhvat“. Plus, poruka: „Sada ćemo proceniti naše sledeće korake, pri čemu će komercijalni interesi i dalje biti jedini prioritet“.

U sukobu sa sjajnom istorijom

Da, Englezi su s takvim porukama jezdili svetom i – učili sve šta je – sloboda. Kako oni misle da je.

Država, pisao je Herbert Spenser (1820-1903), „ima da se brani za to da se održavaju uslovi – pod kojim svako ima udela u punom životu kojim se može sjediniti s isto tako punim životom njegovih sugrađana“. Uvažavani nemački sociolog Verner Zombrat (1861-1941) je u jednoj studiji u kojoj je sagledavan engleski duh ovu misao sažeo da „pojedinac ima prema državi samo ‘prava’, koja su u osnovi prava da slobodno trguje“.

Čudno je da se engleska država, najmerkantilnija državna ustanova u istoriji kojom vlada trgovački duh, sad pojavljuje kao brižnik za neke stare istrošene novine. Zar se nismo svi udivljavali pred državnom „noćobdijskom idejom“ koju su Englezi bacali po svetu prezirući države koje se ne mogu zamisliti kao njihova, „u slici noćnog čuvara, čija se čitava funkcija sastoji u tome da spreči razbojništvo i prevare“.

Englezi bi da je bilo samo do njih „najrađe odstranili svaku državu, sudstvo i policiju rasprodali na javnoj prodaji onima koji najmanje zahtevaju a vođenje rata želeli da prepuste akcionarskim društvima“, pisao je evropski mislilac Ferdinad Lasal pre vek i po.

Srećan broj kao nesreća drugih

Englezi su vekovima svoju moć podizali na „najsramotnijoj izreci koju je ikad mogla izreći trgovačka duša: postupaj ‘dobro’ da bi stekao ‘dobitak i dugo živeo na Zemlji'“. To je osnovna misao „celokupnog učenja engleske etike“ (Zombrat).

Džeremi Bentam (1748-1832), osnivač engleskog suštinskog filozofskog pravca utilitarizma, držao se ideje da je „sreća vrhovni cilj ljudskog stremljenja“, a da je „najveća sreća najveći broj“. Tako da se čitava engleska predstava o sreći, u stvari, zasniva na „negativnim vrlinama“ koje se protive umerenosti, iskrenosti, pravičnosti…

Šta se to sad dešava – da se na „tom ćiftinskom načinu mišljenja“ podignuta država – oglašava kao kontrapunkt samoj sebi?

Zar nisu Englezi u poslednjem krugu njihove amoralnosti nama (svima nama na Istoku u besprizornom procesu tranzicije s pljačkaškom privatizacijom) ukucavali u mozgove da nije važno ko je vlasnik novina. One su tu da izveštavaju, a svako izveštavanje koje se slaže s anglosaksonskim praktičnim idejama, koje su u osnovi pljačke – dobro je izveštavanje.

I Reporteri bez granica, Fridom haus i ko god, javiće da „sloboda štampe“ tu živi. Kakva država! Oni su tvoji prijatelji, a tvoja država je tvoj neprijatelj. I oni će ti pomoći da ubiješ neprijatelja.

Posledica jeste, da se čitavi informativni sistemi pretvore u dezinformativne mašine, ali za engleski duh to neće biti neprihvatljivo dok se prenose engleske dezinformacije.

Mitologizacija slobode štampe

„Sloboda štampe“ je u Velikoj Britaniji uspostavljena 1695. godine kad je ukinuto tzv. licenciranje novinara ili novina iza kojeg je stajao Licensing of the Press Act, 1662. Objavljivanje vesti i mišljenja nije bilo dozvoljeno bez dozvole vlade. Ukidanje tog akta je novi početak.

Alan Rasbridžer doskora glavni urednik Gardijana držao je 2011. da to dostignuće nije ugroženo: „Setite se kako su slobode koje smo ovde osvojili postale model za veći deo ostatka sveta, i budite svesni kako nas svet još uvek posmatra da vidi kako štitimo te slobode“.

Da, to da ih svet posmatra i sluša njihove savete, jedno je od najvećih dostignuće engleske imperije, najvećeg carstva u istoriji ljudske civilizacije, koje je zapremalo 33.700.000 kvadratnih kilometara, skoro četvrtinu kopna na Zemlji. Ono je uspevalo da svoje mitologizovane vrednosti širi svetom kao neupitna dostignuća civilizacije.

Recimo, Džon Milton je 1644. objavio svoj govor u parlamentu o potrebi za slobodom govora, koja je Engleskoj važnija od trgovine vunom i drugim robama, a pod naslovom Areopagetika. Ta knjiga se i danas čita kao oda slobodi. „Dajte mi slobodu da znam, izjavljujem i slobodno raspravljam na osnovu savesti.“ I sloboda govora je rasla na kolonijama i bezakonju, eksploataciji naroda, trgovina ljudima… Apsolutno je sve bilo na odsustvu potrebe da bi pljačkanim trebalo da se dozvoli da se oglase.

Niko kao Englezi nije umeo da motologizira „slobodu štampe“. Džon Stjuart Mil je u legendarnom spisu O slobodi (1859) tvrdio da „treba da postoji potpuna sloboda izricanja i rasprave, kao pitanje etičkog uverenja, bilo koje doktrine, koliko god nemoralno se to moglo smatrati“.

Opasan rizik je, govorili su autoritativno, da ako ućutkamo mišljenje, možemo ućutkati istinu. I zato se sloboda individue u tom narativu izdiže iznad sveta: „Kada bi čitavo čovečanstvo minus jedan bilo jednog mišljenja, a jedna, a samo jedna osoba suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi bilo više opravdano da ućutka tu jednu osobu, nego što bi on, da ima moć, bio opravdan da ućutka čovečanstvo“.

Čovek koji je ovako pisao (DŽ. St. Mil) bio je uposlenik u Istočnoindijskoj kompaniji čiji su poslovi uzor nad uzorima u istoriji kako se može pljačkati naveliko, otvoreno, uz asistenciju države u kojoj cveta „demokratija“ podignuta na „slobodi govora“.

Štampa oružje

Uloga štampe u tom društvu je sistematski idealizovana. Nisu se birale reči. Najmudriji ljudi su smišljali najslikovitije opise, što je sasvim u skladu s filozofijom da je najnormalnija „usmerenost celokupnog engleskog mišljenja na praktične svrhe“.

Tako je Tomas Karlajl, u eseju „Znakovi vremena“ (1829), pisao da „prava Engleska crkva, u ovom trenutku, leži u urednicima njenih novina. Oni svakodnevno, nedeljno propovedaju narodu; opominju same kraljeve; savetujući mir ili rat, sa autoritetom koji su imali samo prvi reformatori i davno prošla klasa papa“.

U već pominjanoj studiji iz 1915. čiji je naslov Trgovci i junaci – patriotska promišljanja Verner Zombrat opisuje puno učešće engleske „slobodne štampe“ u Prvom svetskom ratu – naravno, kao sredstva za vođenje rata. On to opisuje kao „najprostije“ sredstvo „poteklo iz najnižih trgovinskih instinkata, kojim se Engleska kao što je poznato, na majstorski način poslužila za ovog rata“ a što se zvalo „žurnalističko opkoljavanje“ neprijatelja.

„Svojim novcem ona (Engleska) je postavila ili kupila sve telegrafske kablove sveta koje sada bezobzirno koristi za širenje svojih lažnih vesti“. Dalje: „svojim novcem ona je podmitila biroe za depeše, novine i časopise, ilustratore i novinske agente, da rade u engleskom interesu. Uvek trgovac od glave do pete, ovaj put čak umašćeni trgovac.“

Za ilustraciju navodi članak u Tajmsu septembra 1914. gde se poručuje da „sa stanovišta britanskog industrijalca važi pravilo: što rat duže traje, to bolje po britansku industriju. Danas možemo osećati pritisak, a za nekoliko godina imaćemo dobit.“

Naravno, ne morate sumnjati da su Dejli telegraf i Spektejtor, i tad i uvek, bili na „liniji fronta“. A danas su stigli Gugl, Fejsbuk i druge mreže, koje je anglosaksonski smisao za pokretanje instinkta za „dobrovoljno ropstvo“ u čoveku razvilo, ali sad uglavnom u Americi. Isti širioci slobode su, upravo ovih dana, krenuli na Tik-tok koji je kineski. Da ga jednostavno preuzmu, ili zatvore, jer oni su navikli da je najbolje da se oni drugi ubijaju bez oružja.

I zato vam nije teško zamisliti da se danas nekom u vladi u Londonu čini da – kad rasprodaješ medije ostaješ bez oružja u hibridnom ratu, a taj Arapin šta god da kaže, ne možete mu verovati.

Kako nekom Englezu sa viševekovnom iskustvom čemu mediji/štampa služi može biti dostatno objašnjenje da će „u tom poslu komercijalni interesi i dalje biti jedini prioritet“. Ne, nije tu problem što su ti interesi u industriji „slobodne štampe“ komercijalni, nego što se sve danas tako ljulja da je sve izvesnije da to neće biti engleski komercijalni interes.

Naravno, kad se došlo do te brige – verovatno se stiže do istorijskog kraja. Trgovci (nigde i nikad) nemaju ni samilosti, ni respekta za starce i bivše šampione, oni – kao što su naučili od Engleza – znaju da postoje samo interesi. Nije prijatno kad vam postaje jasno da to gotovo izvesno neće biti vaši interesi.

I zato engleska vlada, čak i kad je iz komercijalnog interesa predata Indusu, pomišlja da je vreme da se udari na to – zabranama. To je verovatno zakasneli potez. Ali u nešto se udarati mora.

(RT Balkan)

KOMENTARI



Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *