Zašto je Koštunica najveći neprijatelj crnogorskoj vlasti

14 avgusta 2013

Piše: Čedomir Antić

Živeo je jednom u Carigradu vizantijski car po imenu Justin Drugi. Justin bi možda bio dobar vladar, ali imao je dva problema. Prvo, njegov ujak, Justinijan Prvi, bio je najveći vladar u istoriji Vizantije; drugo, u jednom času ovaj vladar najvećeg carstva ondašnjeg sveta počeo je da se bezrazložno plaši jednog plemenskog poglavice iz arabljanske pustinje. Čuo je nekada za njega, a onda je u jednom času na sâm spomen njegovog imena počeo da oseća sve veću i veću neprijatnost, da bi ga konačno, pred sam kraj vladavine, obuzeli teška slabost i veliki užas kad god bi na njega i pomislio. Nešto slično se dešava i sa Milom Đukanovićem, predsednikom vlade i višedecenijskim poglavarom ličnog režima u Crnoj Gori. Šta je, zaboga, zgrešio Vojislav Koštunica kada ga neprekidno iz sedmice u sedmicu, meseca u mesec, kao otelovljenje mnogih zala i velikih opasnosti spominje predsednik vlade jedne nezavisne, suverene i međunarodno priznate države?

Hajde da sagledamo malo čudnovatost ovih opptužbi. Sećamo se da je Koštunica za Đukanovića otelotvorenje imperijalne srpske pretnje, glava hidre svih neostaljinističkih državnih službi, Kajzer Soze strateške intrige i političkog nasilja… Posle optužbi da je stajao iz ubistva Duška Jovanovića, sada čujemo od Đukanovića da je Miodrag Lekić stvarni i moralni pobednik nedavnih predsedničkih izbora u Crnoj Gori, ništa drugo da Koštuničin kurir.

Dakle, sedam godina posle osamostaljenja Crne Gore, više od pet godina od kako je Vojislav Koštunica otišao u duboku opoziciju i plitku političku hibernaciju, upravo je ovaj srpski političar najveća pretnja po stabilnost druge međunarodno priznate države. I to kakve evropske države? One u kojoj je još uvek najviše policajaca po stotini stanovnika, koja je u ključnim godinama borbe za samostalnost primala srazmerno najviše američke pomoći posle Države Izrael, države kojoj prvi čovek Evropske unije predviđa skoro stupanje u njeno članstvo. Dobro, istina je da je veliki Vilijem Džeferson Klinton, jedan rodonaačelnika crnogorske nezavisnosti, pomešao na jednom skupu Crnu Goru i Makedoniji, ali i za to je nesumnjivo kriv Koštunica koji je na američkog deliju bacio čini i pustio crnu mačku da mu pretrči put. Koštunica, u mislima Mila Đukanovića koncima svemoćnih a monstruoznih službi podriva njegov umilni i demokratski režim. Koštunica – koji u vreme kršenja Ustava Srbije i izručivanja pedeset hiljada naših građana albanskim vlastima na Kosovu i Metohiji, nije uspeo da sakupi više od tri hiljade demonstranata na letnjim beogradskim ulicama; koji je u Narodnu skupštinu Srbije uspeo da pošalje tek dvadesetak poslanika (dobio je glasove 7% izašlih birača) – sposoban je, dakle, da pridobije, vrbuje i povede osobu koja je ujedinila čitavu opoziciju jedne države i postigla tako dobar izborni rezultat. Koštunica koji na prošle godine održanim izborima nije bio u stanju da građanima ukaže na činjenicu da su u vreme njegove vlade plate bile 25% više, cene 20% niže, a država 6 milijardi evra manje zadužena… Uspeo je da objedini opoziciju u inostranstvu i donese joj pobedu.

Ako je i od Đukanovića, zaista je mnogo! Ja cenim njegovu maštu i inteligenciju, ali trebalo bi i on, upravo u spomen na decenije tokom kojih se uspešno održao na vlasti, da malo više poštuje publiku kojoj se obraća. Podsetimo, ako sam pravilno razumeo Đukanovićeve misli, Koštunica je kao prilično neuspešni opozicionar uspeo u Crnoj Gori u onome što mu navodno nije pošlo za rukom dok je bio predsednik vlade Srbije ili predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Pritom je Đukanović, dok je Koštunica bio na vlasti podržavao koaliciju između DPS i DSS u Savetu ministara DZ SCG. Meni ipak nešto nije jasno… Valjda je Slobodan Milošević bio veći međunarodni problem od Koštunice, pa ipak Đukanović danas ne spominje njega niti bilo koga od njegovih nastavljača. Koštunica je na izborima 2000. pobedio Slobodana Miloševića i njegov režim (to je bilo onda kada Đukanović nije pozvao svoje pristalice da glasaju na predsedničkim izborima). Koštunica je biće bolji od Tadića, a danas se trenutno prijateljska vlast u Srbiji ograđuje od Tadićevog savetnika Mlađana Đorđevića, a ne od Miloševićevih saveznika i Koštuničinih kabinetskih Ramboa.

Možda je ipak problem sa Koštunicom kao takvim. Zgodan je kao protivnik: ne odgovara, neaktivan je, izvesni prijatelji na privremenom radu u malenoj Duklji su posvetili veliku pažnju njegovom javnom blaćenju i ozveravanju. Još kad Zapadu objasni da su ovi što navodno neobavešteni traže po stranim prestonicama pomoć za ulično obaranje đukanovićizma, ustvari kuriri onog koji je popalio beogradske ambasade… Ima da priznaju ne samo izbore u Crnoj Gori već i novu dinastiju. Ipak, Đukanović, izgleda ne razume da recimo pitanje KAP-a ne može rešiti opozicioni političar iz inostranstva, koliko god bilo uloženo u njegovo ođavoljenje. Takođe, strahovi i pasije ne mogu doneti sreću, pa makar se radilo i o tuđim panikama i preokupacijama.

(Napredni klub)