Зашто је Србији битна Путинова одбрана Сирије?

Zašto je Srbiji bitna Putinova odbrana Sirije?

3 oktobra 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Angloamerički mediji – oni koji se ubrajaju u otmenije od očajnog Džona Mekejna („To je tragedija, dragi moji Amerikanci“) – nisu rusku akciju u Siriji dočekali bukom i besom. Njihova reakcija pre bi se dala opisati siktanjem kroz stisnute zube, koje skriva iznenađenje i nemoć pred Putinovim drskim potezom, ali skriva i nešto još veće i važnije. Uzdržani redakcijski komentari u Njujork tajmsu i Ekonomistu, kakvi, recimo, nisu pratli Putinov otpor u Ukrajini, mogu se objasniti i njihovom punom svešću o gubitku zapadnih moralnih pozicija na Bliskom istoku. Kao da je u njima još odzvanjala Putinova rečenica sa govornice Ujedinjenih nacija: „Da li bar sada shvatate šta ste uradili?“

Zbog toga su oba ova ugledna lista ujedinjeni u tezi – koja postaje opšte mesto zapadnog narativa – da Putin nije došao u Siriju kako bi uništio ISIS, verovatno najmračniji proizvod današnjeg Zapada, porediv jedino sa nacističkim logorima smrti. Umesto toga, kažu, njegova namera je da spase Bašara al Asada, sirijskog lidera čiji ugled u zapadnim javnim mnenjima odavno stoji loše. Time se, naravno, lukavo podrivaju moralne pozicije Putina i njegove intervencije, ali više ne tako što će on biti „loš momak“ naspram „naše“ zapadne moralne superiornosti. Umesto toga, Putin za njih ima svoje pragmatične interese, svoje skrivene prljave ciljeve, svog diktatorskog klijenta u Damasku, i po tome je isti kao „mi“, pa je samim tim zaista „loš momak“, opet isti kao „mi“.

Pa još kad se Njujork tajms usudio da zameri ruskom predsedniku da je, ako je već hteo da spreči nasilje u Siriji, za to imao priliku pre četiri godine, kad je mogao da „ubedi svog saveznika da ne napada mirne antivladine demonstranate“ – čiji je pacifizam Asad toliko iritirao da su prešli u radikalni islam i upisali se u Al Kaidu i ISIS – sve to je pokazalo puni slom zapadnog moralističkog diskursa, tako prisutnog i prepoznatljivog u svim njihovim međunarodnim sukobima.

2.

I to je za budući razvoj sukoba u Siriji veoma važna komponenta, možda čak važnija od odnosa snaga oružja na terenu. Jer Vašington je posle godina Arapskog proleća i razaranja toliko država, koje kasnije nije uspeo da stabilizuje, podrio svoje pozicije i u krugovima takvih svojih saveznika kakvi su Izrael i Saudijska Arabija, a šta tek reći za Siriju, Libiju, Iran, pa i Egipat.

Danas znamo da je Putin – izgovorivši u Ujedinjenim nacijama: „Nije stvar u ambicijama Rusije, poštovane kolege, već u tome da je već nemoguće trpeti stanje ka kojem ide svet“ – znao u tom momentu da ide u sirijski rat, objašnjavajući tom rečenicom svoje motive. Jednako, prema tipu intervenicije i njenim prvim rezultatima, odnosno priličnom preciznošću kojom se izvodi, jasno je da je odluka o njoj donesena mesecima pre i da su Putinovi obaveštajci bar par meseci prisutni na terenu koji se danas bombarduje.

Prethodno citiranom rečenicom iz njegovog njujorškog govora – dvostruko istorijskog, po tome što je u njemu kristalno jasno dao koordinate budućeg „postameričkog sveta“, i po tome što je, čim se vratio kući, zalegao za takav svet – precizno se objašnjava taj moralni odnos snaga u Siriji. Ulaskom Rusije u rat tamo su se, dakle, sukobile snage koje „više ne mogu da trpe“ sa snagama koje imaju „određene ambicije“. Naravno, nije tu reč samo o trpljenju zapadne agresivne hegemonije već i o činjenici da svet – ne samo Kina i Brazil već i Nemačka i Japan – više nije u stanju da proizvede roba koliko SAD mogu da odštampaju dolara, kao što isti taj svet više ne može da proizvede događaja koliko zapadni mediji mogu da ih fabrikuju.

3.

Kako će na Putinovu bačenu rukavicu odgovoriti Amerikanci? Nema nikakve sumnje da bi njihovo „svetlo oružje“ bilo u stanju da parira ruskom u Siriji, ali šta je sa „srcem u junaka“? Čak ni likovi poput Mekejna – koji za sve svetske probleme imaju univerzalno rešenje, a zove se „bombardovati“ – u svojoj izjavi deluje kao čovek koji se miri sa porazom, sluteći da su vremena za njegovo univerzalno rešenje prohujala s vihorom. Sledeći raspoloženje u najvažnijim medijima, čini se da Vašington nema iluzija o tome da bi ga direktan konflikt sa Rusima na Bliskom istoku izvukao iz tamošnjeg blata, naprotiv još više bi ga zakopao. Oni kao da više nemaju iluzija o svojoj pobedi, i zato će raditi na tome da u svoju poziciju dovedu Rusiju. Cilj je dakle da se i Rusija zaglavi na Bliskom istoku, i tome će Vašington narednih meseci biti silno posvećen.

Pitanje je, međutim, šta će oni takvi govoriti za to vreme svojim tamošnjim saveznicima. Kako će Obama garantovati Netanijahuu bezbednost za Izrael kad će mu ovaj odgovoriti: hvala, već sam se sve dogovorio sa Putinom? Kako će se osloniti na Saudijsku Arabiju ako mu kažu to isto, pritom obradovani što će Putinova akcija podići cenu nafte? Hoće li Siju moći ponovo da zapreti u Južnom Kineskom moru? Čime će Porošenka da natera da ponovo udari na Putina u Donbasu?

Nikad svetske pozicije Amerike nisu bile toliko podrivene za poslednjih sto godina. I te pozicije nije urušila ni superiornija vojska ni moćnija ekonomija. Njih je urušio sopstveni moralni i politički bankrot, zatim strah sveta od nepredvidivih geopolitičkih hirova Imperije – jednako onog sveta koji joj se predao i onog koji joj se suprotstavlja – i, na kraju, Putin, koji je svojom istorijskom igrom na svetskoj tabli uspeo da ponudi kredibilne konture postameričkog sveta i na taj način multiplikuje na globalnoj sceni ipak ograničene snage države koju vodi. (Šta je moć današnje Rusije za Staljinov SSSR posle Drugog svetskog rata, pa se opet njegov uticaj završavao u Zapadnom Berlinu, delom na Mediteranu i, sem u Koreji, na istočnim granicama Rusije, što je neuporedivo sa današnjim Putinovim uticajem.)

4.

Pripremajući se za rat protiv ISIS, Putin je celu proteklu godinu gradio svoje pozicije u islamskom svetu i na Bliskom istoku, stičući status nemuslimanskog svetskog državnika kome muslimani najviše veruju. Uspeo je, i time izbegao najveću stratešku zamku sa zapada, odakle su sve radili da otvore civilizacijski sukob između islama i pravoslavlja.

Naravno, njegova bliskoistočna misija, ne samo kad je reč o njenom lakšem delu – ratu protiv ISIS – biće saplitana sa mnogo strana, i njen uspeh zavisiće pre svega od toga koliko će on biti praćen dinamikom promena u svetu. Ne treba zaboraviti da mu je prvi uspeh u Siriji, kad je pre dve godine uspeo da zaustavi intervenciju NATO protiv Asada, otvorio ukrajinsku ranu. Isto kao što ne treba zaboraviti da mu je smirivanje ukrajinskog fronta ponovo otvorilo Siriju. Rečju, otvara se pitanje koji će svetski problem Vašington sada da otvori Putinu?

5.

Balkansko žarište uvek je visoko kotiralo na listi američkih mogućnosti, i o njemu bi svakako valjalo razmišljati. Srbija se do sada umešno opirala nastojanjima da otvori stare konflikte sa balkanskim muslimanima, stavljajući odnose sa Tiranom i Sarajevom visoko na listi svojih međunarodnih prioriteta. Ti potezi – u priličnoj saglasnosti sa Putinovom „promuslimanskom“ politikom i nastojanjem Merkelove da po svaku cenu spasi evropski mir – donekle su stabilizovali poziciju Srbije da je u sukobu sa Hrvatskom mogla da računa na podršku Nemačke.

Sledeći izazov zbog toga bi mogao da dođe iz Hrvatske, čija je predsednica Kolinda Grabar Kitarović, inače doskoro visoki funkcioner u NATO, na svoje mesto došla kao američki klijent. Preko nje iz Vašingtona se plasira ideja o geopolitičkoj vertikali Jadran-Crno more-Baltik, koja bi trebalo da predstavlja jednu vrstu antiruskog bedema sastavljenog od srednjoevrpskih i istočnoevropskih zemalja koje ne vide ništa loše u tome da preuzmu ulogu proameričke pešadije protiv Rusije. Naravno, isključeno je da se Srbija nađe u takvoj inicijativi – doduše nema je ni na spisku zemalja koji je predstavila Grabar Kitarovićeva – ali je problem što ta inicijativa Srbiju ponovo stavlja na liniju fronta, i to ne globalnu, več regionalnu, što za nas može da bude još opasnije.

6.

Ruski uspeh u Siriji, ako ne izostane, dodatno će zgusnuti prilike u Srbiji. Saopštavajući da je kraj jednopolarnog sveta prošao ruski šef diplomatije Sergej Lavrov – koji je u Siriji odigrao ulogu kakva se u vojnim sukobima meri divizijama – ponudio je između redova Vašingtonu novu podelu sveta. Mi danas ne možemo znati gde će se Srbija naći ako do takve podele dođe. Višepolarni svet još nije stigao u Evropu, i zato Srbija treba da nastavi da izbegava sukobe, da ne upada u zamke koje joj pakuju na Zapadu, kao i da ne gubi ni prozapadni ni proruski aspekt svoje politike, koliko god to bilo teško. Uostalom, Vučićeva poseta Moskvi krajem meseca pokazaće koliki je senzibilitet Srbije za tektonske promene koje se događaju svetu.

Ako Damask bude spasen – a sve su prilike da hoće – Srbiji će biti lakše. Ostaje nam još da pažljivo pratimo prilike, izbegnemo unutrašnje sukobe i da pravilno procenimo šanse. Ako poranimo, bićemo teško kažnjeni; ako prespavamo, ostaćemo na onoj strani na kojoj se za sebe nemamo čemu nadati.

(Standard.rs)

KOMENTARI



4 komentara

  1. Goran says:

    Jako dobar zakljucak , samo sto ove izbjeglice mjenjaju kompletnu demografsku sliku i ja nevidim buducnost bez hiljade minareta na horizontu.

  2. Mile says:

    Opredelili smo se i to brzopleto..Procitajte izjavu koju je tzv.Premijer(Po Ustavu Predsednik Vlade)izgovorio na Bezbednosnom forumu juce u Beogradu.

  3. Pavle says:

    Žalosno se što se na Cvijanovićevom sajtu standard.rs kao čest gost-autor sa svojim tekstovima pojavljuje i Predrag Čeranić, bivši insajder CIA-e iz Banjaluke. Željko Cvijanović bi se, kao istraživački novinar, mogao i morao malo bolje informisati kakve ličnosti zapravo stoje iza članaka i tekstova koje preporučuje čitaocima - posetiocima sajta standard.rs. Da malo "pomognem" Ž. Cvijanoviću, podsetiću ga na jednu izjavu Predraga Ćeranića iz davne 1997. godine koju je ovaj bivši saradnik UDB-e, vođen pod pseudonimom "Slavuj" dao pred beogradskim novinarima na konferenciji za štampu iznoseći optužujuće informacije za bivšeg predsjednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića i tadašnjeg ministra odbrane Milana Ninkovića da su "u pokušaju da preokrenu ratni sukob, odlučili da kupe portabl nuklearno oružje, čije radioaktivno dejstvo prestaje nakon 12 časova". O tome je pisao novinar M. Šipka u beogradskom dnevniku "Danas": www.danas.rs/danasrs/.../karadzic_kupio_lazno_... Nov 21, 2007 - Arhiva. poslednjih mesec dana, poslednjih godinu dana ... resora državne bezbijednosti u MUP-u RS lojalnom Biljani Plavšić, Predrag Ćeranić, ... 21/11/2007 1997 VREMEPLOV DANAS 2007 Karadžić kupio lažno atomsko oružje Autor: M. Šipka Na jučerašnjoj koferenciji za štampu rukovodilac resora državne bezbijednosti u MUP-u RS lojalnom Biljani Plavšić, Predrag Ćeranić, saopštio je novinarima senzacionalnu informaciju. Prema njegovim riječima, u martu 1995. godine, nekadašnji predsednik Republike Srpske, dr Radovan Karadžić, sa grupom saradnika bio je, u pokušaju da preokrene ratni sukob, odlučio da kupi nuklearno oružje, čije radioaktivno dejstvo prestaje nakon 12 časova. Na jučerašnjoj koferenciji za štampu rukovodilac resora državne bezbijednosti u MUP-u RS lojalnom Biljani Plavšić, Predrag Ćeranić, saopštio je novinarima senzacionalnu informaciju. Prema njegovim riječima, u martu 1995. godine, nekadašnji predsednik Republike Srpske, dr Radovan Karadžić, sa grupom saradnika bio je, u pokušaju da preokrene ratni sukob, odlučio da kupi nuklearno oružje, čije radioaktivno dejstvo prestaje nakon 12 časova. Karadžić i njegovi saradnici su se pouzdali u vještinu, iskustvo i ruske veze liberijskog trgovca oružjem Omana Nikolasa, koji je slične poslove obavljao i za Bošnjake i za Hrvate - saopštio je juče Predrag Ćeranić. Vrijednost ukupnog posla ugovorena je na 60 miliona dolara i za garanciju je, u Osnovnom sudu u Derventi, 28. februara 1995. godine, stavljena hipoteka na rafineriju u Srpskom Brodu. Avans za trgovca iz Liberije u iznosu od 10 miliona njemačkih maraka iz Narodne banke podigao je sadašnji ministar odbrane u Vladi Republike Srpske, Milan Ninković - rekao je Ćeranić, ustvrdivši da o tom Ninkovićevom postupku postoje dokumenti u Narodnoj banci. Kontejner sa navodno razornim oružjem je, stigavši iz Zagreba, prešao Savu i stigao do dr Karadžića, na Pale. Razorno nuklearno oružje trebalo je da bude u obliku i veličini ping-pong loptica.

  4. Georgije says:

    Izgleda kao da Željko Cvijanović honorarno radi i za ovoga Predraga Ćeranića, a "Dodikov prvi obavještajac" ih samo potpisuje svojim imenom. Zato i briše svaki negativni komentar koji posjetioci njegovog sajta napišu o Ćeraniću.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *