Зашто је важно одбацивање извештаја о Сребреници

Zašto je važno odbacivanje izveštaja o Srebrenici

25 avgusta 2018

Piše: Aleksandar Pavić

Vesti da je Narodna skupština Republike Srpske jednoglasno odbacila izveštaj Komisije o događajima u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995. godine, a Vlada Republike Srpske ga potom stavila van snage i odlučila da formira novu Komisiju koja bi napisala novi izveštaj – vesti su od prvorazrednog značaja.

Značaj lažnog narativa o Srebrenici su, mnogo pre ogromne većine domaćih činilaca, shvatili ugledni strani stručnjaci i analitičari. Nedavno preminuli Edvard Herman, dugogodišnji saradnik Noama Čomskog i penzionisani profesor prestižnog Univerziteta Pensilvanije, još je 2005. godine konstatovao:

„’Srebrenički masakr’ predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima. Neke druge tvrdnje i otvorene laži odigrale su svoju ulogu u balkanskim sukobima ali, dok su neke dale svoj skroman doprinos propagandnom repertoaru uprkos tome što su kasnije raskrinkane (Račak, Markale, srpsko odbijanje da se potpiše sporazum u Rambujeu, 250.000 navodno poginulih Bosanaca, cilj stvaranja Velike Srbije kao motorne snage koja je pokretala balkanske ratove), srebrenički masakr ostaje nedostižan u svojoj simboličkoj moći. To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.

Međutim, veza između ovog trijumfa propagande i istine i pravde je nepostojeća. Nepovezanost sa istinom simbolizovana je činjenicom da je izvorna procena od 8.000, uključujući i 5.000 ’nestalih’ (po prvim izveštajima sa terena, kao i Međunarodnog crvenog krsta) koji su napustili Srebrenicu u pravcu teritorije pod kontrolom bosanskih muslimana, zadržana čak i pošto je ubrzo utvrđeno da ih je nekoliko hiljada stiglo do odredišta, dok je dodatnih nekoliko hiljada poginulo u borbama.”

SREBRENICA=HOLOKAUST

Stela Džatras, američki kolumnista i supruga američkog pukovnika i diplomate u penziji, u svom članku „’Srebrenica’ – šifra za ućutkivanje kritičara američke politike na Balkanu” za poznati američki libertarijanski i antiratni sajt Antiwar.com još je 2000. godine okarakterisala svrhu kampanje laži o Srebrenici na sledeći način:

„Srebrenica, jednako je holokaust. Srebrenica, jednako je genocid. Srebrenica, jednako je etničko čišćenje. A pošto se sada diskredituju tvrdnje o masovnim grobnicama i genocidu na Kosovu, postoji li bolji način da se nastavi s demonizacijom Srba nego da se američki narod podseća na Srebrenicu? Jer ima još nezavršenog posla u rasparčavanju Jugoslavije, putem amputacije Crne Gore, Sandžaka i Vojvodine. Zver Novog svetskog poretka neće biti zadovoljna dok ne napuni želudac, a to zahteva da američki narod prihvati sledeću intervenciju NATO pakta na Balkanu. Međutim, američki narod mora ponovo da bude pripremljen da prihvati dodatne vojne akcije, kao što je prihvatio 78 dana bacanja bombi na jedan nedužan narod. Oni moraju da budu istrenirani da ponovo zaključe: ‘Srbi su to i zaslužili!’“

U detaljnoj analizi srebreničkog fenomena za britanski sajt „Spajkd” pod naslovom „Kako je Srebrenica postala ‘poučna priča’?”, britanska profesorka Tara Mekormak je 2005. napisala:

„Od Kosova 1999. do Konga 2005, Srebrenica se ističe kao konačni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveniše u konfliktnim situacijama. Džek Strou (Jack Straw, britanski ministar spoljnih poslova, prim. ur.) branio je zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koristeći Srebrenicu kao primer šta se dešava kada se Zapad ustručava da interveniše. Liberalni komentator Dejvid Aronovič (David Aaronovitch) je upotrebio isti argument da bi opravdao svoju podršku vojnoj akciji u Iraku. Govoreći o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN, general UN Patrik Kamert (Patrick Cammaert) je iznosio argumente u korist snažne vojne intervencije, zbog ‘lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande’.”

Australijski analitičar Gali Hasan je, takođe u članku iz 2005. „Sećajući se Srebrenice, razmišljajući o Faludži“, uporedio zapadne laži o Srebrenici sa stvarnim masakrom koji su američke snage tokom 2004. godine počinile u Faludži u Iraku i zaključio:

„Srebrenički ‘masakr’ bio je samo propagandna pobeda u ratu koji SAD-NATO vode protiv Jugoslavije. Posle toga su SAD-NATO iskoristile ‘masakr’ da intervenišu na strani vođa bosanskih muslimana u ratu protiv srpskih snaga a sve u funkciji sopstvenih imperijalnih interesa. Cilj je bio razbijanje Jugoslavije i kolonizacija Bosne i Kosova. Verodostojne informacije iz američkih i zapadnih izvora pokazuju da je brojka od navodno najmanje ‘8.000 muslimana’ pobijenih od strane srpskih snaga naduvana kako bi SAD-NATO imale ‘humanitarni’ izgovor da demonizuju Srbe i obezbede podršku javnog mnjenja za vojnu intervenciju u regionu.”

ČUVANJE TEKOVINA DEVEDESETIH

Već iz gore-navedenog je jasno zašto su OHR, Misija OEBS, Ambasada SAD i Delegacija EU u Sarajevu odmah negativno reagovali na potez vlasti Srpske. Jer, nažalost, misija zapadnih diplomata i organizacija na našem prostoru je i dalje prvenstveno u službi čuvanja tekovina 1990-ih, uključujući i laži na osnovu kojih je sazdana današnja sve nestabilnija zapadna neokolonijalna struktura na našim prostorima. A te laži su, da ponovimo, prvenstveno zasnovane na mitu o „srpskoj krivici” za raspad SFRJ i ratove u bivšim AVNOJ-evskim republikama (koje su jedna od tekovina komunizma s kojom „demokratski Zapad” ne samo da nema problema, već za njega predstavljaju „svetinju” – osim, naravno, kada je reč o avnojevskoj Srbiji, odnosno Kosovu i Metohiji).

Vredi još podsetiti šta su još neki zapadni stručnjaci rekli o presudi generalu Radislavu Krstiću, koja je činila osnovu sada već odbačenog Izveštaja o Srebrenici. Majkl Mendel, profesor međunarodnog prava na Jork Univerzitetu u Torontu, objavio je u julu 2005. studiju pod naslovom „Tribunal to naziva ‘genocidom’u kojoj se uhvatio ukoštac sa radom Haškog tribunala i njegovim proizvoljnim kvalifikacijama:

„Ako slučaj generala Krstića simboliše bilo šta, onda je to činjenica da se u Srebrenici nije desio genocid. A zaključak Tribunala da jeste može se samo smatrati legalnom formom propagande, kao i još jednim doprinosom sve rasprostranjenijoj slici Tribunala kao nečega što je više ’političko oruđe’ nego ’sudska institucija’…

„Tvrdnje Tribunala da se u Srebrenici dogodio genocid nisu podržane ni činjenicama koje je on ustanovio ni pravom na koje se pozivao. Čak i zaključak Sudskog veća Tribunala da su ‘snage bosanskih Srba streljale nekoliko hiljada muškaraca bosanskih muslimana, s tim da je ukupan broj žrtava… verovatno između 7-8.000’ nije podržan nikakvim eksplicitnim nalazima Tribunala. Broj ekshumiranih tela iznosio je svega 2.028, a Veće je moralo da prizna da je jedan broj poginuo u borbama, čak idući toliko daleko da izjavi da dokazi samo ‘ukazuju’ na činjenicu da ‘većina’ ubijenih nije stradala u borbama.”

Evo šta je Tara Mekormak u gore-navedenom članku napisala o suđenju Krstiću:

„Dakle, suđenje Krstiću je razotkrilo ozbiljne nedostatke u prikazivanju pada Srebrenice kao genocida. Haški tribunal nije bio u stanju da dokaže da je komandant jedinice koja je zauzela Srebrenicu imao ikakvu nameru da počini bilo kakvo ubistvo, niti imao bilo kakvo saznanje o istim. Uz to, da bi se ubistva svrstala u genocid, Tribunal se odvažio na jednu komplikovanu definiciju genocida koja ne zavisi ni od dokazivanja namere da se počini genocid ni od broja ljudi koji su ustvari pobijeni. Dakle, po ovoj definiciji, ubistvo nekih lica, čak i vojnika usred borbenih dejstava, računa se kao genocid.”

I, konačno, profesor Herman:

„Još jedan od idiotluka u argumentaciji sudija Tribunala glasio je da se genocid desio ako si ubio puno muškaraca u grupi radi smanjenja buduće populacije te grupe, čineći nemogućim njen opstanak u toj oblasti. Naravno, možda hoćeš da ih ubiješ da bi sprečio da oni tebe ubiju u budućnosti, ali sud isuviše dobro poznaje srpsku psihologiju – nemoguće je da je to jedini razlog, mora da postoji neki mnogo mračniji cilj. Rezonovanje Tribunala sadrži u sebi mogućnost po kojoj, uz pomoć tužilaštvu-naklonjenog psihologiziranja od strane suda, bilo koji slučaj vezan za ubijanje neprijateljskih vojnika može biti okarakterisan kao genocid.”

Naravno, ovo su tek vrlo mali uzorci kritika lažnog srebreničkog narativa koju su objavili razni nezavisni strani, mahom zapadni posmatrači i stručnjaci, ali bi i ovoliko trebalo da bude dovoljno za razumevanje važnosti sastavljanja jednog novog, što objektivnijeg izveštaja o dešavanjima u Srebrenici – i to ne samo onim iz jula 1995. već i drugim – onim od 1992. do 1995, kao i onim iz Drugog i Prvog svetskog rata.

Na kraju puta zbacivanja okova lažne i lažirane „srpske krivice” će nužno morati da se nađe i prava priča o tome ko je istinski započeo rat u SFRJ, ko je odbacivao razne mirovne planove, ko je stvarno imao nameru, od samog početka, da napravi reprizu NDH i nacističke okupacije. Odnosno, ko je, po Nirnberškim načelima, bio odgovoran za zločin protiv mira, što je najveći i najozbiljniji ratni zločin, iz koga proizilaze svi ostali.

Tog procesa se, izgleda, svi plaše osim Srba.

(Standard)

 

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Dane Radakovic says:

    tocno je srebrenica izmisljen GENOCID Zbog Bombardiranje SRBIJE dabi Ameri napali Srbiju na osnovu lazi o genocidu u SREBRENICI cak i 3500 Srba su ubrojeni u zlocin koje ORLIC KOMANDANT BOSNJAKA Pobijo sve je to pripisano RATKU MLADICU I RADOVANU KRADZICU u beogradu nema ko da objavi istinu jer su na dedinjamaa crvene ustase na vlasti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *