Зашто је Западу потребна лаж да је Други светски рат почео Хитлеровим нападом на Пољску?

Zašto je Zapadu potrebna laž da je Drugi svetski rat počeo Hitlerovim napadom na Poljsku?

9 avgusta 2015

8456232Piše: Roman Gazenko

U sistemu gebelsovske propagande, jedna od najefikasnijih metoda izigravanja masa je bilo kombinovanje laži i poluistina u izjavama u stilu „svi znaju“ i „nije nikakva tajna“…

Za primer se mogu uzeti tvrdnje da je Drugi svetski rat počeo napadom nacističke Nemačke na Poljsku 1. septembra 1939. godine. Jer, evo, već osmu deceniju metode šefa nacističke propagande i dalje formatizuju svest svima – od šefova država i diplomata do istoričara i nastavnika.

Predviđam gnevnu reakciju (svesno stavljam pod navodnike) „profesionalaca“ zbog pitanja amatera: odakle je uzet ovaj datum – 01. 09. 39? I njihovo parirnje: da li ima svrhe brinuti se o „nekom“ datumu, pogotovo što „to nije nikakva tajna“?

Mislim da treba prodiskutovati i o datumu i o motivu njegovog pojavljivanja. Barem zbog toga što je u pozadini zvanične istorije Drugog svetskog rata ostalo – prema različitim procenama – od 10 do 45 miliona poginulih Kineza i pola miliona Etiopljana.

A sada da uključimo logiku.

Italija i Japan su tokom Drugog svetskog rata bili članovi koalicije hitlerovske Nemačke. Ostavimo po strani nacističku okupaciju Rajnske oblasti 7-og marta 1936. godine. Ona je prošla bez krvoprolića.

Ovom događaju je prethodio skandal koji su Hitleru priredili generali njegovog Generalštaba. Suština njihovih pretenzija bila je: Oružane snage Nemačke nisu bile spremne za totalni rat, o kojem se u to vreme pisalo čak i u školskim udžbenicima. Trupama, koje su stupile u Rajnsku oblast, bilo je zato naređeno: ako se pojavi francuska vojska – borbu ne prihvatati i momentalno odstupiti na svoju teritoriju. Hitler je, međutim, bio uveren da Francuska neće reagovati.

Da je vlada Saro-Flanden pružila otpor, to ne bi značilo samo politički slom Hitlera i nacizma. Moguće je da bi se i svet razvijao po drugačijem strategijskom scenariju.

Nije li pokušaj Francuske da sakrije svoju kriminalnu političku impotenciju jedan od razloga svetskog falsifikata „01. 09. 39“?

Opštim ćutanjem su obavijena i gurnuta na margine Drugog svetskog rata i velika vojna dejstava poznata kao Italijansko-abisinski rat.

Trećeg oktobra 1935. godine u 5 sati ujutro, bez objave rata, italijanska armija je ušla u Etiopiju. Sa teritorije svojih kolonija Eritreje i Somalije.

Okupacija Etiopije od strane Musolinijevog režima sprovedena je uz direktnu podršku Francuske – italijanski fašisti su koristili francuske mostobrane i komunikacije u Africi – kao što su koristili i britanske i američke: obe države su bile protiv zabrane upotrebe Sueckog kanala italijanskoj vojsci i odbile su da prodaju savremeno oružje Etiopiji.

Rezultat rata: više od pola miliona mrtvih vojnika i civila Etiopije, u to vreme jedine nezavisne zemlje u Africi. S obzirom na tadašnji broj stanovnika u toj zemlji – to podseća na genocid.

Politički rezultat bio je: jačanje fašističkog režima u Italiji i uništavanje sistema međunarodne bezbednosti.

Motiv pretvaranja ove očigledno krvave epizode Drugog svetskog rata u bezopasan lokalni sukob sigurno je u odgovornosti i popustljivosti vodećih „demokratskih“ zemalja.

Uprkos odsustvu diplomatskih odnosa sa Etiopiji, Sovjetski Savez je u Ligi Naroda zahtevao uvođenje embarga na isporuku naftnih derivata Italiji, ali je ovaj zahtev odbijen. Prvo je „suverenitet Italije nad Etiopijom“ priznala Nemačka, a 1938. godine – godinu dana pre zvaničnog početka Drugog svetskog rata – Velika Britanija i Francuska.

Važno je napomenuti da se u tom momentu Italija povukla iz Lige Naroda i ovaj instrument međunarodne bezbednosti de-fakto je prestao da funkcioniše.

Dolazim do glavnog pitanje kojim se obraćam domaćim istoričarima, analitičarima i politikolozima: šta se desilo 8. jula 1937.?

Tog dana sukobom na mostu Marko Polo počeo je devetogodišnji krvavi Japansko-kineski rat, koji se pretvorio u okupaciju od strane Kvantunske vojske ogromne kineske teritorije sa bezbrojnim žrtavama.

Neshvatljivom metodikom Britanci su izračunali i priznali smrt 10 miliona Kineza u ovom ratu.

Kineski zvanični izvori operišu sa 37 miliona.

Nezavisni izvori, koji uzimaju u obzir odsustvo zvaničnih podataka popisa stanovništva i pokušaj japanskih okupacionih snaga i administracije da sakriju tragove zločina, kao i indirektne gubitke stanovništva na okupiranim područjima, koje je bilo dovedeno u položaj gladnih robova, barataju sa cifrom od 45 miliona mrtvih.

A i to se svodi na lokalni rat, samo zato što se ne uklapa u zvanični datum 1. septembar 1939.? Ali, šta ćimo onda sa time da se kraj ovog „nepoznatog“ rata poklapa sa zvaničnim krajem Drugog svetskog rata? Da li treba da igramo po pravilima koja diktiraju one države koje su izdale naše antihitlerovsko koaliciono bratstvo i gurnule svet u Treći svetski – hladni rat?

Tim pre što na površini leže motivi njihove istorijske obmane.

Za mene su očigledni sledeći motivi ove njihove prevare.

Prvi: oni stvarno ne žele da priznaju vodeću ulogu SSSR-a u porazu militarističkog Japana a žele da opravdaju to što su, kršeći sporazum sa Jalte i Potsdamski sporazum, separatnom predajom Japana američkim trupama, u stvari, počinili krađu pobede od zemlje koja je tu pobedu izvojevala. Jer, u tom slučaju ne bi morali da pričamo o teritorijalnim pretenzijama Japana prema Kini i Rusiji, već bi se pitali šta se desilo sa saveznicima dogovorenom sovjetskom okupacionom zonom Japana.

Drugo: gurnuti komunističku Kinu na svetsku političku marginu. Neuključivanje Kine u klub dražva pobednica u Drugom svetskom ratu indirektno se opravdava kršenjem sporazuma sa Jalte o prijemu Kine u Savet bezbednosti UN.

U stvari, do političkog (ne treba mešati sa ekonomskim!) statusa velesile, Kini sada nedostaje upravo nezvanično članstvo u zajednici zemalja-pobednica.

Možda će predstojeća poseta predsednika Vladimira Putina Pekingu, koja se poklapa sa 70-godišnjicom završetka Drugog svetskog rata, biti prekretnica u tom pogledu za Kinu. Ako, naravno, konsultanti pomognu ruskom lideru da odigra ovaj adut – i izrazi principijelno neslaganje sa zloglasnim 1. septembrom.

Ali, ne treba zaboraviti sopstvene nacionalne interese.

Pre pet godina, tokom još jedne jubilarne godine, moskvski ogranak stranke Jedinstvena Rusija pozvao me na proslavu povodom 9. maja. Posle njihovog simboličnog međusobnog raportiranja i trostrukog „ura“ ja sam oprezno pitao: da li će iskoristiti jednu od poslednjih prilika – ipak je prošlo 65 godina – da proslavljanjem kraja rata 2. septembra podsete svet na našu vodeću ulogu u Drugom svetskom ratu. Iz ljutitog odgovora sam shvatio da treba da gledam svoja posla, da na vrhu najbolje znaju šta ćemo i kako da proslavimo.

Usledio je period letnjeg odmora političkog establišmenta, a zatim – septembar i… Da li ćemo iskoristiti sadašnju godišnjicu da se naš Veliki otadžbinski rat ne pretvori u regionalni sukob, a samim tim ne oteramo sebe na margine političkog sveta, gde „svi znaju“ i „nije nikakva tajna“…

(prevod: Srđan Đorđević za Fakti.org)

KOMENTARI



2 komentara

  1. triglav says:

    u realnom svetu vrede samo izvršene činjenice, rezultati: granica rusije je izza ukrajine. mogla bi biti između škotske i anglije -- ali nije. mogla bi biti izza aljaske -- ali nije. mogla bi biti na granici francuske -- ali nije. u drugom svetskom ratu umrlo je 5*10^6 nemaca i 36*10^6 slavena. znači: ko je u toj igri bankarskog finansiranja ubistava na državnim nivoima efikasniji? rusija bi mogla udružiti barem sve slavene, ako ne i sve indo-europljane -- ali se to još nije desilo. banke nemaju taj interes.

  2. Mile says:

    Dakle, nije ni čudno što danas zapadnjaci i NATO podržavaju i finansiraju naciofašističku i islamističku bagru !

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *