Zašto laste ne sleću u Republiku Srpsku

Tweet

Piše: Dragan Risojević

„Neki žele da prikažu da su samo ovde problemi, a drugde je, kao, med i mleko, iako je taj med i mleko nastao na genocidu.“

Na glasu je kao neko ko ne gubi lako živce. Ali, kad je izrekao ovu rečenicu činilo se da je izgubio i živce i zdrav razum. Ili je, možda, tog petka – kad je plamen zahvatio dobar deo Federacije, a njegove premijere šutali u guzice na sve strane – Zlatko Lagumdžija samo tražio dovoljno snažnu teoriju zavere koja bi dala logičan smisao narodnom buntu. Kao što se moglo videti, prevejani politički lisac u trenu je shvatio da je upravo on najveći gubitnik nemira, u dobrom delu medija pogrešno krštenih kao „bosansko proleće“. I, u očaju, počeo je zazivati da komšiji crkve krava.

Ako ćemo pravo, socijalni bunt koji je razjario maštu mnogih teoretičara zavere, a ne samo Lagumdžijinu, može da se odredi samo preciznom geografskom koordinatom – kao „federalno proleće“. Ili, preciznije, „bošnjačko-federalno proleće“. Već godinama unazad, čak i oni koji se prave da poznaju svu kompleksnost unutrašnjih odnosa u ovoj zemlji, a pogotovo oni u međunarodnoj zajednici, zanemaruju činjenicu da je od 1992. godine do danas ovo jedno duboko podeljeno društvo, sa jednako podeljenim javnim mnjenjem.

Drugim rečima, u Banjaluci će malo ko pročitati vest o nekom dešavanju u Mostaru. Ili, ne daj bože, Goraždu. Oni mlađi teško i da znaju gde se nalazi. Osim ako Stanija, kojim slučajem, nije tu nekad svratila na kafu. I onda se neko sa strane iščuđava zašto Banjaluka ne navija za „zmajeve“, iako momci, čisto sa sportske strane, zaslužuju svaki respekt. Naprosto, nema poistovećivanja, niti bilo kakvog interesovanja za dešavanja sa druge strane međuentitetske linije. Ta psihološka barijera mnogo je snažnija od bilo kakve zvanične granice.

Upravo ta činjenica bila je presudan faktor da na šetnji u Banjaluci bude više novinara nego učesnika protesta, bez obzira na to što je samo socijalno stanje u oba entiteta maltene identično. To je razlog zašto „bošnjačko proleće“ nije preraslo u bosansko, niti ima ikakvih izgleda da se to desi i u narednim danima.

S druge strane, nesumnjivo je da će protesti, pogotovo ako potraju, dovesti do tektonskih promena u bošnjačkom političkom biću, koje bi se, razočarano u Zlatkova neispunjena obećanja o Federaciji kao novoj „Zapadnoj Nemačkoj“, moglo okrenuti populistima poput Fahrudina Radončića. On bi, bez obzira na više nego kontroverznu biografiju, mogao da izvuče najveći politički profit iz narodnog bunta i pretvori ga u instrument za potencijalno odličan izborni rezultat u oktobru. Trenutno, čini se da stvari idu u tom smeru. Videćemo u oktobru, uostalom.

Tweet