Зашто (не) волим септембар

Zašto (ne) volim septembar

25 septembra 2015

bajicPiše: Radoš Bajić

Licemerje naših evropskih tzv. prijatelja više se ne može sakriti

Kad sam bio mlad, radovao sam se septembru. A sada svaki septembar koji dođe sve mi je mrskiji. Dok sam išao nagore, sa ushićenjem sam čekao svaku sledeću godinu svog života, a danas, kada se uveliko strmoglavljujemnadole, sa sve većom brigom i neizvesnošću dočekujem svaki naredni mesec. Meseci se smenjuju – dok udariš dlanom o dlan. S nevericom se pitam u šta sam straćio tolike godine (62), kad je pre sve prošlo!

Rastao sam u oskudici, na proji i uz ćemane moga dede. Još pamtim sipljivi glas starine: „Puška puca i topovi riču, oficiri petog puka viču: Napred, braćo, Srbadijo mila, dušmaninu slomićemo krila, Bog je s nama i Hristova mati, srpska pravda sve će da pomlati.”

Šta je danas sa Srbadijom? Da li je Bog još s nama? Jesmo li dušmanima slomili krila – ili su oni nama? Ima li srpski narod danas, posle toliko vekova od zidanja Studenice, pravo na pravdu i slobodu, na perspektivu i budućnost? Za šta su ginuli naši preci? Šta ostavljamo potomcima? Jesmo li zalutali? Da čoveka zaboli glava! Da nikad oka ne sklopiš. Da po celu noć dreždiš zagledan u tavanicu – a da odgovor i ne naslutiš…

Od cara Dušana pa do danas – da li je zbacivanje vekovnog turskog ropstva bila najveća hrišćanska pobeda na ovim prostorima? Da li su nakon toga najveće srpske tekovine bile moderna srpska država i Sretenjski ustav velikog knjaza Miloša; njegova seljačka pamet i mudrost – da se sa moćnijima dogovori u korist Srba, da silne nadmudri i da nepismen školovane pobedi. Da li su balkanski ratovi koje su Srbi vodili pod kraljevskom krunom Petra Prvog Karađorđevića obasjali najsvetliji period srpske istorije? Ili je nakon veličanstvene pobede Srbijice na strani saveznika u Velikom ratu to bio zlokobni i pusti vekovni san svih Južnih Slovena i kralja Aleksandra, o zajedničkoj državi – Kraljevini Jugoslaviji? Šije mi ga Đura? Da li je i u našem razredu istorija učiteljica života – ili takav predmet u srpskom rasporedu ne postoji?

Da li se za Srbe i srpski narod u poslednja dva veka nešto promenilo ili je sve uvek isto, samo u drugom pakovanju? Kao 1918, ili kao 1941. godine. Ili kao 1990, pa sve do krvavih međunacionalnih ratova koje smo vodili sa svojom dojučerašnjom braćom – Slovencima, Hrvatima, bosanskim Muslimanima i Albancima? S kojima smo se utrkivali čija će štafeta biti lepša i ko više voli austrijskog kaplara Josipa Broza. Odricali smo se od krsne slave i sebe samih, bili najrevnosniji u službi komunizmu i najodaniji u ljubavi prema diktatoru. Koji je preveo žedne preko vode i one koji su ga stvorili – a kamoli nas. Sem miliona, i stotina hiljada izgubljenih života, teritorija, resursa, rudnog bogatstava, šuma, livada, reka i jezera – šta smo još izgubili? Ili, bolje rečeno – šta nam je još ostalo?

Dok desetine hiljada crnoputih nesrećnika tabana iz azijske pustinje preko Turske, Grčke, Makedonije i naše moravske doline, dok traje žalosni egzodus i strašno događanje Alahovog naroda, kojem pitomina Srbije liči na rajski vrt – padaju maske. Licemerje naših evropskih tzv. prijatelja više se ne može sakriti. Kao i vekovima pre – manipulišu, muljaju, sebično ignorišu, lažu i foliraju.Da im, Bog zna kako, nedostajemo u Evropskoj uniji, mi i ostale zemlje zapadnog Balkana, i da će EU, tek kad mi postanemo članica, velika evropska porodica biti pod istim krovom i za istim stolom… Obećanje – ludom radovanje! Trebamo im isključivo da budemo bedem, pur-pena, zaštitni sloj, tampon zona, sabirni centar, deponija, kolektor – linija razdvajanja između njihovog izobilja, sklada i reda – i nadiruće plime gladnih i žednih. Čije su zenice pune pustinjskog peska, a duše nabijene strahom i beznađem. Kojima Srbija danas pruža ruku, lepu reč, malo predaha, čašu vode i šolju toplog mleka. Koji, videli smo na TV, rađaju tršavu decu sa prelepim crnim očima, kao drenjine.

Teško nam je da nađemo valjane razloge, sem navedenih, za brzometni prijem (2007) Rumunije i Bugarske u EU. O kakvim je kriterijumima reč kada su ove zemlje ekonomski, socijalno i društveno decenijama kaskale iza nas? Sem da je plan bio da postanemo prostorna brana, fizička i faktička vododelnica koja će odvajati njih i nas, bogate i siromašne, site i gladne. Ko danas uistinu veruje da se nadmeni mađarski premijer jednog jutra probudio i sam doneo odluku da na granici prema Srbiji razapne bodljikavu žicu? Da li se mi stvarno zakopčavamo pozadi pa da poverujemo da je jedna takva odluka mogla biti donesena bez pune strateške saglasnosti bogate Evrope, Brisela ili Berlina – svejedno? Vidimo ovih dana da su se za sličan sramotni poduhvat, prema planu Be, opredelila i donedavno naša hrvatska braća.

U predvorju Evrope koja nas iznuđuje svojim pravilima, poglavljima, propisima, standardima, paradom ponosa, mi ličimo na kuče na raskrsnici koje gladnog stomaka gleda kojim putem da krene. Kom gazdi da se prikloni? Pred čijim pragom da se skoturi, pod čiju strehu da se skloni? Kuražili se ili ne – tako nam je.

Kada nam demokratska Evropa vrati 150.000 izbeglih, i kada nam još dva puta toliko njih nagrne preko Tabanovaca – teško da ćemo znati odgovor na bilo koje postavljeno pitanje.

(politika.rs)

KOMENTARI



2 komentara

  1. ljubisav says:

    U pravu si Radasine mili brate!Al sta vredi! Narod ko da je ogluveo i oslepeo od prevelike Demokratije,pa niti cuje,niti vidi da nam polako stezu omcu!!!

  2. miroslav says:

    Selo gori ali baba kosu ni za cesalj nema.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *