Zašto nema patriotskog bloka?

Zašto nema patriotskog bloka?

5 januara 2014

branko-radun-fotoPiše: Branko Radun

Ovaj tekst jeste nastao kao reakcija na tekst Cvijetina Milivojevića („Potrebno je da Koštunica izađe iz čadora“), ali je više inspirisan njime no što je pisan polemički. Tema oba teksta jeste to zbog čega dosad nije formiran politički blok „Kosovo nema alternativu“ ili „Kosovo pre EU“, ili pak zbog čega se on najverovatnije i neće formirati.

Na prvi pogled se čini, a i Cvijetinu se čini, da je to vrlo jednostavno i da bi na taj način bilo politički artikulisano i oko 20 odsto glasova. Računica je jednostavna DSS, SRS i Dveri su na prošlogodišnjim izborima u zbiru dobili 16 posto, iako je u parlament prošlo samo „sedam i nešto odsto Koštuničinih glasova“. Uz zajednički nastup ta koalicija bi po nekim procenama dobila i dvadesetak posto. Postavlja se pitanje, ako je to bilo jasno i pred prethodne parlamentarne izbore – to su govorila i sva istraživanja, zašto do objedinjavanja patriotskog bloka nije došlo već tada. Naročito stoga, jer je postojao rizik da nijedna od ove tri stranke ne prođu cenzus. Oni zajedno, uz neke intelektualce koji imaju uticaj u javnosti, pa možda i sa naklonošću nekih crkvenih velikodostojnika, čini se, bili bi realna alternativa starim i novim proevropskim političkim opcijama.

No, stvari na žalost ili na sreću nisu tako jednostavne. Izbori se očigledno kod nas ne mogu dobiti ma kakvom „kosovskom nacionalnom retorikom“ jer je javnost apatična i skeptična (dobrim delom u pravu) po pitanju šta tu Srbija uopšte može da dobije. S druge strane teme bankrota budžeta, rekordne nezaposlenosti i siromaštva, koje se šire ko epidemija, postavlja pred političke stranke nove socioekonomske izazove. To ne znači da je Kosovo kao tema bez velikog značaja u opredeljivanju birača, ali očigledno nije presudno.

Patriotski blok (sa i bez navodnika) mogao bi da se predstavi kao alternativa proevropskom jedino ako bi imao i program ekonomskog opstanka i borbe sa bedom i siromaštvom. Oni koji su savetovali patriotske stranke da u kampanjama imaju samo tu nacionalnu i kosovsku crtu u startu su ih onemogućili da postanu ozbiljniji faktor na političkoj sceni.

Bitno je uočiti i određene trendove u domaćoj političkoj javnosti. Kod nas to znači da sa razlogom slabi „evroeuforija“ u javnosti, ali da se istovremeno ne vidi alternativa „bezalternativnom putu“. Koliko je „kosovska drama“ trenutno presudna za politički izbor u srpskoj javnosti pokazuju i rejtinzi stranaka.

Članice vladajuće koalicije koje su potpisale Briselski sporazum ne samo da nisu oslabljene već su posle toga i ojačale. To ne znači da među biračima SNS i SPS nema dosta onih koji su bili protiv potpisivanja ovog i ovakvog sporazuma, ali očigledno to njih ne sprečava da daju svoju podršku ovim strankama. No to ne znači da im se Briselski sporazum neće obiti o glavu ako budu neuspešni u borbi sa siromaštvom, ili stanu na pola puta u borbi sa korupcijom.

No, da se vratimo na ono pitanje „šta to smeta patriotama da se okupe“. Po Milivojeviću za to je samo potrebno „da Koštunica napokon izađe iz svog čadora“, te da prestane da se predstavlja kao da jedini ima tapiju na odbranu Kosova. Stvari su daleko od toga da je za sve odgovoran Koštunica – ono što je činio ili ono što je izbegavao da učini ili danas ne čini.

Ma koliko njegova pozicija formalno bila vrlo odgovorna, jer je predsednik jedine stranke iz tog „bloka“ koji je prošao cenzus, on sigurno nije dovoljan da se napravi preokret. Značajne su prepreke na tom putu. Koja je to sila koja sprečava patriote da se okupe?

Na nižem političkom nivou to su i razlike između Dveri, koje su pravoslavno-nacionalni, DSS, koji su nacionalno-demokratski, i SRS, koji su sekularno nacionalni. Problem su i lideri ovih političkih opcija koji nisu bili spremni da neko drugi bude glavni u ovakvoj koaliciji, pa onda i procena ko koliko vredi izaziva trvenja i otežava dogovore. Da ovo zadnje nije bez značaja, govori i činjenica da su Dveri prošle bolje, a SRS lošije no što se procenjivalo. Čini se da su i Šešelj i Koštunica bili protiv ideje da oni zajednički nastupe na izborima, iako bi to, barem za radikale, bila slamčica spasa. No da stavimo na stranu razlike u idejama i u mentalitetu ovih političkih opcija koje nisu male, protiv njihovog ujedinjavanja bi bili i drugi centri moći u zemlji i inostranstvu.

Bojim se da mi nismo zemlja koja ima dovoljno suvereniteta da sama raspisuje izbore, očigledno je da nemamo ni kapacitet da samostalno pravimo koalicije. Naročito one koje bi mogle da barem malo zasmetaju nekom moćnom u zemlji i u inostranstvu. A to bi, valjda, ako se ne varamo, pored uspeha na izborima i trebalo da bude suština formiranja patriotskog bloka.

(danas.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *