Зашто опозиција не потреса Вучића

Zašto opozicija ne potresa Vučića

9 marta 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Piše: Aleksandar Apostolovski

Ako Vučića smatraju čovekom koji najbolje uređuje medije – duboko greše. Premijer najbolje uređuje opoziciju. Mora da im pravi i sistematizaciju jer je neverovatno da vožd ostaje na skali popularnosti od 50 odsto podrške, ili čak i malo preko toga, a da pri tom sprovodi čitav sistem nepopularnih mera – od toga da je merama štednje penzionerima, umesto Kalemegdana, učinio kontejnere lepim mestom za izlaske, pa sve do poziva Toniju Bleru da nauči Velju Ilića kako ministar ne treba da šeta s kariranom košuljom i dva otkopčana dugmeta – od stomaka ka naviše.

Mogao bi Vučić, možda, da pozove i Ramuša Haradinaja za ministra za rad, zapošljavanje i boračka pitanja. Tako bi se, recimo, rešio Vulina. I, da li bi čak i takav egzibicionizam rasanio opoziciju i naterao ih da potresu Vučića?

U svakoj drugoj prilici bi i sama pomisao da se Toni angažuje za komunikacionog savetnika vlade ocenila nešto više rizičnim od toga da je Vučić popio litar vinjaka, seo u kamion bez kočnica i krenuo na more Ibarskom magistralom, pa preko kanjona Morače. Ali, šta navodi premijera da bude toliko samouveren i dozvoli sebi luksuz angažovanja među Srbima i međ’ svetom omraženog bivšeg britanskog premijera koji se toliko trudio da neke zgrade, a jednu upravo preko puta Nemanjine 11, pretvori u repliku iskeženih stena Đavolje varoši? I, šta su trebale da učine stene? Da zvanično protestuju?

Verovatno je Vučić želeo onu drugu polovinu Tonija, koja ga je pretvorila u savršenog tehnologa vladanja i upravljanja britanskim medijima i biračima. Drugi razlog Vučićeve samouverenosti, ukoliko, naravno, nije nameravao da se politički samoubije, a da to ne znamo, jer nije javio Želju Mitroviću, jeste taj, što je provalio šifru mentaliteta svojih političkih protivnika.

Ko je to, od Borisa, Đilasa, Čede, Čanka, Mađara i nezavisnih intelektualaca, ušao kod Vučića, a da nije posle toga izašao manje svoj, a više njegov? Taj osećaj, da uđeš kao „ja”, a izađeš sa osećajem da je Vučić postao tvoj osmi putnik koji iznutra razara tvoje političko biće, pretvorio je čak i Borisa, šefa države u dva mandata, u lidera mini-bus stranke, s maglovitim dilom o eventualnom aprilskom proleću za Dačića, koji bi, rekonstruisan, dobio krila i umesto u Oebsu, odlepršao u opoziciju.

Dragan Đilas je mogao biti pandan Vučiću. Ne samo zbog visine, već i karaktera. Obojica, naime, smatraju da su emocije bolest koja tek treba da bude priznata od medicine, pa su se čak i jedno vreme toliko zbližili da je upravo blizina Vučiću opekla bivšeg gradonačelnika Beograda koji je potom uvučen u zamku, a onda toliko razapet u tabloidima da je dugo tihovao, počevši čak da gaji maline. Mada je žuti „rođak sa sela” opet postao sumnjiv. Ostao je na čelu Košarkaškog saveza Srbije, čak im daje i svoj novac, tako da se nimalo ne bih iznenadio da su se dva stara prijatelja ponovo spajtala.

Ali, to je bio zapravo stari Borisov i Tomin plan o velikoj koaliciji, koji je kreirao mudri Miki Rakić. To ipak nije uspelo ni Borisu ni Tomi. Pokazalo se i da, dok borave u istoj prostoriji, i Vučić i Đilas luče isuviše testosterona, pa, ma kakva legenda pratila njihovo tajno prijateljstvo, posle izvesnog vremena, kad-tad bi se dokazao prvi zakon srpske politike: da srpski presto nikada nije bio dvosed.

Sada se i zapravo vidi koliko su demokrate raznete što razumnom sumnjom da je svakom poimence Aca obećavao dilove, što samorazarajućim ličnim sujetama frakcionaša žutih. Sećam se kako je u UN Vuk Jeremić kremu svetske diplomatije na uvce puštao „Marš na Drinu”, dok mu je Đilas u Beogradu, u četiri oka, recitovao čistu poeziju: „Marš iz žutih!”.

Ako je jučerašnja Pajtićeva promocija vlade u senci nada za novi početak, onda to može biti dobar znak za dezorijentisanu opoziciju, mada su takve vlade, pokazala je to dosadašnja politička istorija, slične pokušaju da se Milan Panić, u cvetu mladosti, vrati u srpsku politiku. Ne zato što žuti ne zaslužuju po ko zna koju šansu u jednoj od svojih reinkarnacija. Jer, nije li i sam Vučić doživeo nekoliko prosvetljenja – od Vebera, preko Konfučija (ili je to ipak bio Mao?), pa do Svetog Save.

Vučić je, poput još jednog dugačkog balkanskog političara, Mila Đukanovića, učinio savršeni unutrašnjopolitički prevrat, reformisavši samoga sebe. Kao što je Milo preuzeo politički program Slavka Perovića koji je prvi objavio ideju samostalnosti Montenegra, a da pri tom junak Milo nije ni trepnuo, bacivši u more svoj istinski slobizam i jugoslovenstvo, tako je i Aca, pred živim i zdravim demokratama, preuzeo njihovu mantru o evrointegracijama, đinđićevskom reformizmu i svesti da je zagrobni život isuviše daleko, da bi na ovozemaljskom trpeo toliko poraza, na šta bi bio osuđen da je ostao večno sa Šešeljem.

Otuda su sada demokrate, osim traženja novog puta, makar bio i osenčen, prinuđene ne samo da traže novu ideološku matricu na svom dugom maršu protiv Vučića, već i da se izbore s pojavom novih mangupa u svojim redovima. Jer, u Bojanovom paralelnom kabinetu nema Borka Stefanovića. Borko zna da, ukoliko želi da postane kandidat za šerifa u srpskoj preriji, mora iz svojih usta da izbaci hitno reč – neoliberalizam i nauči novu – Siriza!

Sada se vidi, zapravo, koliko za porađanje nove levice nedostaje igrač kalibra Vuka Jeremića. On se, naime, poput ostalih, može lako genetski modifikovati od patriote ka Marksovom unučetu. Pred njim su, takođe, i velike šanse među patriotama. Iako nema naročitu bradu, njegov dosadašnji angažman je stvorio iluziju da mlađani Vuk nosi razbarušenu dlaku, po uzoru na Kustinu mokrogorsku džunglu ili Amfilohijevu mračnu šumu.Primer Vuka Jeremića pokazuje koliko je ideologija prevaziđena, a koliko je, zapravo, moderna politika rezultat kreativnih imidž mejkera.

Ako se pažljivo pročitaju najnovija istraživanja, oko 33 odsto građana smatra da treba hitno obustaviti pregovore sa EU, dok oko 30 odsto očekuje da će za godinu dana živeti lošije nego sada. Dakle, prostora za opozicioni rad ima koliko god hoćete. Ali za sada ne postoje partije koje artikulišu takva raspoloženja dobrog dela biračkog tela. Patriote su se rasparčale oko Sande i Dveri, dok je Koštuničin pečat preuzeo Nenad Popović. Formalni levičari, Dačićevi socijalisti, peku se na tihoj liberalnoj vatri Vučića, dok Čeda, sa 1,7 odsto podrške, vapi da i njega prime na isti ražanj. A, ukoliko nema mesta, Čeda se nudi da pojede Ivicu. Još jedan političar leve orijentacije, Aleksandar Vulin, krčka se na istoj vatri, dok frakcija stranke liberala, koja se predstavlja kao socijaldemokratska, iako je sprovela postoktobarsku tranziciju, traži punomoćje od Aleksisa Ciprasa!

Razapet između Amerikanaca i Rusa, „Beograda na vodi” i „Železare”, ogromnih iščekivanja i malog priliva stranih investicija, Vučić je svestan da mora da održava stalnu tenziju kako bi stvorio iluziju večne borbe, ili revolucije koja teče. Što s elitom, što s Jovanom Janković.

Zato je zvao Tonija i zato ima 50 odsto. Jer je on najbolje shvatio politiku kao najuspeliji proizvod pop-kulture i globalnog spektakla. Otuda se bavimo Tonijem, kao zlim revolverašem koji je stigao u grad. Kad, ono, stiže račun za Infostan.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *