Zašto se srpska vlast toliko uplašila fudbalera iz Luganska?

Zašto se srpska vlast toliko uplašila fudbalera iz Luganska?

5 avgusta 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Odavno se politička čaršija – koja sebi voli da tepa nazivajući se javnošću – nije za manje toliko nasekirala i uzbudila kao posle poziva Fudbalskog kluba Novi Sad ekipi Luganska da odigraju fudbalsku utakmicu. Jednako se odavno nisu na manjoj stvari pod više svetla pokazali moralna izopačenost, rđava savest i sakriveni strahovi iste te čaršije.

Političare, koji su se od te ideje uglavnom ograđivali, noseći tetki lek, još je i moguće razumeti. Suviše je pritiska, pretnji i neizvesnosti palo na njihove glave da bi mogli sebi da ostave prostora da o tom predlogu misle u njegovom punom formatu. Kako je i red, nešto direktniji bio je principijelni Nenad Čanak, kome bi to bilo isto kao kad bi on pozvao ekipu Kosova da igra u Novom Sadu. A on to nije uradio, kao što znamo, tvrdog stava da Kosovo ne može da igra međunarodne utakmice. E sad, da li bi, po Čanku, Kosovo moglo da igra međunarodne utakmice da se nisu pojavili Rusi iz Luganska, i da li bi naši političari, koji se kunu u suverenitet Ukrajine, mogli od svojih zapadnih saveznika da traže da se oni barem upola toliko zakunu u suverenitet Srbije, ostavljam proceni čitaoca. Tek Čanka nismo čuli kako se ranije borio protiv ulaska Kosova u međunarodne fudbalske organizacije, kao što ga nismo čuli ni da je bio za bilo šta na Kosovu drugačije od onog kako je tamo danas. Elem, neće biti lako tražiti od zapadnjaka da poštuju suverenitet Srbije onoliko koliko poštuju suverenitet Ukrajine, kad mnogima kod nas ne samo da Lugansk ne može ono što može Kosovo već ni Srbija ne može ono što može Ukrajina – da ima svoj suverenitet.

ZABRANITI, NEGO ŠTA!

Ambasade su zavrištale pitajući se da li je to tek ispad predsednika FK Novi Sad ili još jedna psina srpske vlasti, koja ne samo da neće da uvede sankcije Rusima nego bi sad i da igra fudbal sa Novorusima. Ambasade znaju: tajna popularnosti fudbala i jeste u tome što od jurcanja lopte ne postoji verodostojnija sportska imitacija rata, što bi moglo da znači i da im Srbi šalju nekakve dublje poruke. Uzbudio se i Tole Karadžić, računajući da najava utakmice sa Luganskom za njega ne može biti manje od pretnje atentatom, kako on, kao doživotni predsednik Fudbalskog saveza, jedino i može da doživi svoju smenu.

Zatim su se javili svi NATO lobisti, koji su u moralnoj panici apelovali na vlast da dokaže da nema ništa s tim. Zabraniti, nego šta! Najosetljivijeg među njima Teofila Pančića ni ograđivanja vlasti nisu uspela da zaustave u stavu moralnog spomenika samom sebi da je poziv fudbalerima Luganska samo pokazao sa kakvim svetom nas to Vučić vodi u Evropu, opravdano zabrinut da će isti taj Vučić na istom tom putu da promaši kontinent, barem koliko i Kolumbo.

MORAL NA STRANI JAČEG

I, naravno, trenutak je da vidimo šta je sporno sa tim Luganskom. Je li to beše onaj grad koji se suprotstavio povampirenju ukrajinskog nacizma, i koji se zbog toga već nedeljama ravna sa zemljom, namenjen da postane Gernika? Je li to onaj Lugansk u kome se masakriraju civili pod kišom ukrajinskih raketa, s tom razlikom što je Gerniku svet barem oplakao, dok Lugansk osuđuju i čine ga parijom, koju je dozvoljeno ubijati? Je li to onaj grad čija ubijena deca ne pobuđuju ničija osećanja, čak ni onoliko koliko ih je u Gazi pokazao Obama, zamolivši Netanijahua da, kad već bombarduje, bar malo više pripazi na civile?

Otuda, svako onaj ko je pokazao bar toliko solidarnosti sa Luganskom da je pozvao fudbalere tog grada da igraju utakmicu, šta god da mu je bio motiv, pokazao je ono zrnce ljudskosti, tako retko na našoj javnoj sceni, koje mu je nalagalo da je čestitije biti imati empatiju sa onim koji strada nego sa onim koji to stradanje nanosi. Ali ovdašnja javnost, kako, rekoh, sebi tepa politička čaršija, odavno je svaku manifestaciju ljudskosti smestila u domen incidenta.

Vekovima je mudrost čaršije nalagala da je ipak najbolje biti na strani jačeg, ali nikad do danas taj niski instinkt samoodržanja nije proglašavan ni za moralno načelo, ni za demokratski stav, pa ni, kao kod Teofila Pančića, za granicu bilo kakvog ljudskog smisla. Biti na strani sile i u njeno ime izvikovati No pasaran! – to je danas i ovde postao uzvik provincijalne srpske čaršije, uverene da je samo pokrivena po glavi ispod svog uprđenog ćebeta na sigurnom i odana svojoj molitvi da tako i ostane što je moguće duže.

Problem je, međutim, što izvan tog uprđenog ćebeta cela jedna Srbija zna šta se u Ukrajini događa, uveravajući se preko toga i u ono što se kod nas događa od 90-tih. I to će već sutra biti veliki problem. Srbija nekako zna ko su u ovom filmu partizani, a ko nemci, posle čega joj preostaje samo još da razume i ko su domaći kolaboracionisti. Zato su se ovoliki i uzbudili.

(Standard, Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *