ЗАШТО СЕ У СРБИЈИ глумци третирају као мудраци?

ZAŠTO SE U SRBIJI glumci tretiraju kao mudraci?

24 decembra 2018

U prošlonedeljnom broju beogradskog magazina Nedeljnik objavljen je veliki intervju sa glumicom Mirjanom Karanović, na naslovnoj strani bombastično predstavljenoj kao „najveća srpska glumica“ i „srpska Meril Strip“, u kome dotična iznosi svoje političke stavove i brani se od optužbi za antisrpski angažman u regionalnim filmskim koprodukcijama u kojima je već „apsolvirala“ uloge silovanih Bošnjakinja. Konkretan povod za ovaj razgovor bio je zahtev dela opozicije da Karanovićeva i košarkaški trener Duško Vujošević – iako već najavljeni kao predvodnici – ne budu među govornicima na protestu tzv. „krvavih košulja“ koji se održavao prošle subote u centru Beograda.

Trudeći se iz petnih žila da odbrani Karanovićevu i da dokaže da su zahtevi za njeno izostavljanje neopravdani, novinar Nedeljnika Branko Rosić, ovde više u ulozi njenog pi-ar menadžera, nijednog trenutka nije pokušao da obrazloži zbog čega je uopšte Karanovićeva adekvatna osoba da predvodi bilo kakve proteste. Valjda smatra da se to podrazumeva, jer se u današnjoj Srbiji, iz nekog ne baš savim jasnog razloga, glumci tretiraju kao mudraci opšte prakse i politički autoriteti najvišeg reda.



Ipak, bilo bi korisno kada bi se bar neko potrudio da objasni šta je to što glumce poput Karanovićeve ili braće Trifunović preporučuje za zauzimanje ključnih pozicija u opozicionim strankama i političkim pokretima? Koja su to znanja, sposobnosti i iskustva koja im omogućavaju da, puni samopouzdanja koje se graniči sa arogancijom, na sebe preuzimaju ulogu savesti društva i svojevrsnog političkog kompasa? Zašto je stav npr. Nikole Đurička ili Nikole Koja o stanju demokratije i političkom životu u Srbiji relevantniji od stava nekog istaknutog arhitekte, inženjera ili ekonomiste?

GLUMCI KAO POLITIČARI

Srpski glumci obično na takva pitanja odgovaraju da su oni umetnici i da osećaju dužnost da se društveno i politički angažuju, ali taj samozaljubljeni odgovor ne objašnjava zašto baš uvek moraju da budu u prvim redovima. Oni ciničniji komentatori skloni su da primete da glumcima možda baš i jeste mesto u politici, jer su današnji političari ionako uglavnom marionete i manekeni koji se samo za javnost pretvaraju da donose odluke, dok se konci povlače iz centara moći koji su daleko od očiju javnosti. Po toj logici iz teorija zavere, onda je bolje za glumačke uloge političara angažovati školovane i proverene profesionalce koji će uverljivo tumačiti poverene im role ministara i predsednika.

Takav je, kažu, slučaj bivšeg američkog predsednika Ronalda Regana, prethodno poznatog po ulogama u holivudskim kaubojcima i b filmovima, koji je ostao upamćen kao jedan od najuspešnijih američkih predsednika u novijoj istoriji. Mnogi vašingtonski insajderi u to vreme su tvrdili da je Reganov zadatak bio da za kamere „glumi“ čvrstinu pred Sovjetima i da optimizmom podiže moral naciji, a da su sve poslove operativnog upravljanja njegovom administracijom i državom obavljali njegovi savetnici i ljudi iz senke. Daleko manje uspešan bio je Džozef Estrada, takođe bivši filmski glumac, koji je postao predsednik Filipina, ali je brzo bio prinuđen da podnese ostavku zbog korupcionaških afera. Mnogi među istaknute glumce-političare svrstavaju i bivšeg guvernera Kalifornije Arnolda Švarcenegera,  ali stameni Austrijanac je više doživljavan kao bodibilder, zabavljač i biznismen nego kao klasičan glumac.

TITOISTIČKI PEČAT

Iako je fascinacija glumcima deo globalnog trenda estradizacije politike, ona u našem slučaju ima i specifične lokalne i istorijske korene. Naime, u Titovo vreme se mnogo ulagalo u kulturu, a umetnici, naročito glumci – ako su bili politički podobni – uglavnom su živeli kao bubrezi u loju. Izgrađen je kult teatra u vreme kada je u Zapadnoj Evropi pozorište uglavnom gubilo na značaju i društvenom uticaju. Beograd je, za vreme SFRJ, verovatno bio evropska prestonica sa najvećim brojem pozorišta po glavi stanovnika. Odlazak u pozorište tretirao se kao stvar naročitog intelektualnog prestiža i dokaz kultivisanosti, dok su glumci, socijalno zbrinuti i oslobođeni obaveze stalnog takmičenja na tržištu, bili slobodni da izigravaju boeme i velike mislioce čija se svaka reč naročito pažljivo slušala.

Ruku na srce, postoji i ogroman jaz između tadašnjih glumačkih veličina i današnjih glumčića i glumičica, koji su, čast izuzecima, mahom razmaženi i netalentovani proizvodi nepotističke prakse na Akademiji i u kulturi generalno. Legende poput Pavla Vujisića, Slobodana Cice Perovića ili Zorana Radmilovića bili su svestrane, stvaralačke ličnosti, umetnici u pravom smislu te reči, ljudi koji su mnogo toga u mladosti proživeli (ratovi, hapšenja, logori) i igradili sebe mnogo pre ulaska u glumačku profesiju, pa su u skladu s tim imali daleko više da kažu – na pozornici i izvan nje – od današnjih urbanih blejača po kafićima koji trenutno dominiraju u pozorištu, na televiziji i filmu.

Kako su, barem u kulturi, na vodećim pozicijama ostali ljudi sličnog ideološkog usmerenja i sličnih senzibiliteta kao i u vreme komunizma, tako se i nakon raspada zajedničke države zadržao taj kulturni model koji (pre)visoko vrednuje glumce. Glumci su, u međuvremenu, takođe stekli oreol buntovnika i revolucionara za vreme borbe protiv Miloševićevog režima (setimo se samo vatrenih govora Branislava Lečića kod Terazijske česme tokom devetomartovskih demonstracija 1991), pa je nakon petooktobarskog prevrata došlo vreme za naplatu prvoboračkih zasluga.

NEZVANIČNA ARISTOKRATIJA

Nije nimalo slučajno to što je tadašnja nova beogradska vlast pre svih bolnica, škola, vrtića, ulica i trgova, kao svoj prvi veliki građevinski projekat 2003. izvela skupocenu obnovu zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja je prethodno 1997. stradala u požaru, kao što nije slučajno ni to što su u DOS-ovim vladama bila čak dva glumca u ulogama ministara kulture, dok za, recimo, pisce ili slikare nije bilo mesta. Najkraće rečeno, glumci su bili nezvanična aristokratija DOS-ovog režima i glavni protagonisti kulturne politike „žutih“, što je kod mnogih predstavnika glumačkog esnafa stvorilo lažni, iskrivljeni osećaj o sopstvenom značaju i vrednosti.

Nakon dolaska naprednjaka na vlast, mnogi su se prešaltovali na stranu pobednika, ali je većina ipak, voljno ili nevoljno, ostala izvan zone političkog uticaja gde se obezbeđuje finansiranje za različite unosne projekte. To je kod mnogih poznatih glumaca, pored povređene sujete, izazvalo revolt i ozlojeđenost prema novom režimu, ali i evociranje nostalgičnih uspomena na davno prohujala vremena bivše Juge i na daleko svežiji period kada je Gorica Mojović delila šakom i kapom novac iz gradskog budžeta.

Stoga je donekle razumljivo to što se različite frakcije DS-a, sada ponovo okupljene u Savezu za Srbiju, okreću glumcima kao svojim proverenim igračima i agentima od uticaja. U situaciji kada opozicija ima značajno otežan pristup medijima i kada se suočava sa realnim pritiscima cenzure, glumci mogu da koriste svoju popularnost i veliki broj pratilaca na društvenim mrežama za kritiku vlasti i kako bi najširoj javnosti preneli političke poruke opozicionih partija.

LEKCIJA IZ AMERIKE

Takođe, glumci su uglavnom fizički markatnni pojedinci koji imaju iskustvo  u javnim nastupima i koji poseduju značajan oratorski potencijal da „zapale“ mase. U gideborovskom  „društvu spektakla“ i potrošačkoj civilizaciji površnog utiska, gde se uticaj ostvaruje pre svega preko mas medija, takve stvari ne treba potcenjivati.

Ipak, njihovo prisustvo ne treba ni prenaglašavati i precenjivati, jer su oni, bez obzira na prepoznatljivost i harizmu koje nose zahvaljujući odigranim ulogama, pre svega ljudi kojima je posao da izgovaraju tuđe reči. Očekivati od njih da imaju bilo kakvu predstavu o tome kako se rešavaju svakodnevni problemi građana i kako se vodi država na unutrašnjem i spoljnom planu u najmanju ruku je neozbiljno.

Preveliko oslanjanje na glumce i druge zabavljače – kao i javne ličnosti generalno – u pokušaju da se privuku birači vrlo slikovito govori o slabosti političkih lidera, ali i o nedostatku supstance i ideja koji je tako bolno očigledan u redovima opozicije. Demokrate u Americi su se već opekli sa tim pristupom na poslednjim predsedničkim izborima, a već na ovogodišnjim izborima za Senat i Predstavnički dom bila je očigledna primena nove strategije „pravljenja zvezda od političara, a ne obrnuto“.

Nadajmo se da će i naše političke partije krenuti sličnim putem, a da će se glumci vratiti tamo gde im je po logici stvari i mesto: ispred kamera ili na daske koje život znače.

Marko Tanasković je književnik, publicista, bivši urednik časopisa ,,Evropa nacija“ i autor romana ,,Oluja“. Ekskluzivno za Novi Standard.

(Novi Standard)

KOMENTARI



13 komentara

  1. Dragoslav Vuckovic says:

    Dobra poenta. U pitanju nije samo malogradjanstina i primitivizam mada je i to. To se zove personaliti kult, ili obozavanje licnosti. Jedna od najodvratnijih i najsramotnijih kultova s obzirom ds je Holivud danas septicka jama i leglo najvecih perverznjaka i satanista danasnjice, ruku uz ruku sa elitom i dubokom drzavom. To uopste nije nova pojava ali u novije vreme izlazi na povrsinu kao sto fekalije isplivaju na povrsinu vode. Harvi Wainstajn je samo pocetak njihovog kraja, sleci su De Niro, Meril Strip i ostala bagra.. Pedofilija je samo jedna od stvari koju vole ovi zlotvori, zrtvovanje dece, kanibalizam i pijenje krvi njihovih zrtava je notorna stvar za njih i medju njima..Kraj im je u razaranju uma i gubitku sopstvene duse i ko ne veruje u to i odmasuje rukama na to, je tragicna budala zakrzljanog mozga i duha.Sto se tice glume reci cu samo ovo: dopalo mi se kad je jedan od tih Holivudskih "zvezda" nedavno rekao, da je glumac covek koji laze ds bi dobro ziveo" a ja dodajem na to: na racun pacenickih podanika, idiota i dusevnih patuljaka. I jos ih zovu- Umetnicima ?? Potreba za idolom koji ce da ispuni prazninu licnosti koja u njima nedostaje.

  2. Gagi says:

    Pre svega, "umetnici" su izmisljena kategorija drustva. Vekovima pred nama, oni su bili zabavljaci naroda koji je nesto ozbiljno radio i stvarao u drzavi. Danas je to " elita" drustva, zapravo samo dobro izgovaraju reci umnih ljudi, reprodukuju tudje umne misli. Sve ono sto je narod gradio i stvarao, ta dominantna drustvena kasta je privatizovala i raskucila.Da,nije greska,i oni su ucestvovali u besplatnom otimanju narodnog dobra. ZBOG CEGA nisu privatizovana pozorista i druge "kulturne ustanove" kao sto je sve drugo "privatizovano" u drzavi. Razlog je prost, umetnicima je osigurana drzavna egzistencija, plus strani i domaci honorari koji nisu oporezovani. Nisu "umetnici" umno pomogli ni Djordju ni Milosu da stvore drzavu, TO SU uradili seljaci koji nisu znali za Sekspira. A, ovi "umetnici" su obicna neradnicka bulumenta koja besplatno zivi. Znam da ce biti reakcije,pogledajte samo koliko je nasa drzava izdvojila sredstava za navodne slikare koji su nam "oplemenili" drustvo. Sto te slike nisu u Luvru ili drugim svetskim muzejima, ljudi, nemojmo da se varamo, u nasoj zajednici zive drzavno zasticeni ljudi koji NICIM KONKRETNIM nisu opravdali svoju egzistenciju.

  3. trikornjanin says:

    Zamenjene vizije: u Srbiji su glumci mnogo manje politicari nego sto su politicari glumci. Ono sto srpski politicar (od kada je sveta i veka) ume da odglumi to ni jedne pozorisne daske "koje zivot znace" ne mogu da izdrze. To jedino izdrzava kicma radnika i seljaka (bez postene inteligencije).Ali... svaki glumac je prvo covek pa tek potom glumac i kao pojedinac ima pravo da brani ono sto misli. Za politicare to pravilo ne vazi jer onog momenta kad su se opredelili za politiku oni su odbacili pravo da budu ljudi. Politicari su onoliko humani koliko i onaj nemac koji je zatvarao vrata na kamionu - gasnoj komori koji je polazio iz logora.

  4. Gagi says:

    DODATAK: Gde su ovi ljudi koji rade nocu i svakodnevno operisu i spasavaju zivote, gde su inzenjeri koji prave mostove i puteve.Gde su ljudi koji brinu o nasoj bezbednosti nemajuci "normalan" zivot.Gde su profesori univerziteta koji svoje zivotno znanje i iskustvo prenose novim generacijama ovog drustva. KOJA je to drustvena sila i politika koja forsira satorske pevace i klovnove cija je sustina zabavljacka. "ONI" koje ovo drustvo oduvek besplatno hrani pokusavaju da upravljaju ovim drustvom. POSTAVLJA SE OBJEKTIVNO PITANJE,LJUDI KAKVO SMO MI TO DRUSTVO?

  5. živoder iz Oseka i Ovčare says:

    Zato što strani agenti-NVO koje organizuju demonstracije i dalje smatraju da će preko medijski istaknutih, opšte poznatih i omiljenih likova da sprovedu ciljeve za svoje zapadne gazde.

  6. Baracuda says:

    Gagi: Pa kod kuće brate, oni nisu na drogama, na bijelom, žutom, plavom, ili na tableticama ! Ovaj Trifunović, poznati narkoman, skuplja novac za liječenje djece iz Srbije preko slovenske firme !!!??? Zašto slovenske, za srpsku djecu, nema srpskih firmi i računa ? Šta reći,.....umjetnik, samo u čemu ????

    • Deda Micko says:

      Hvala ti na informaciji, nisam ovoi znao, on mi lici na nekog Sorosevca.

  7. Zoran says:

    Tretiraju se zato sto ljudi misle da su oni ono sto glume. A njima neko napise tekst, jos ako je uzet iz knjige neke, onda mozes da cujes vrlo pametne stvari iz njiho0vih ustiju, ali ne i iz njihove glave. E tu ljudi prav egresku,. T anjihov apamet ide ide iz ustiju, ne glave. Inace ekstremno su retki glumci koji us pametni. Tu pamet ne trazite mnogo, ima ih, ali su prilicno skrajnuti. Prvo ih komunizam skrajnuo, kao recimo Misirca iz Otpisanih, pa recimo Dragana Jovanovic, pa Nelu Mihajlovic danas.

    • Zoran says:

      I naravno, nenamerno sam zaboravio naseg vrlo pametnog glumca - Milos Bikovic.

  8. Dragoslav Vuckovic says:

    GLUMCI/GLUMICE SU MENTALNE I DUHOVNE PROSTITUTKE KOJE SE LAKO I RADO PODAJU ZA TAKOZVANU SLAVU(VAIN GLORY)."CEGA SE MUDAR STIDI TIME SE BESTIBNIK PONOSI."

  9. Deda Micko says:

    U zemlji nepismenih, svaki covek je filozof.

  10. roki - kamene bombone says:

    dvorske lude - nekad i sad

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *