Зашто Србија ћути о Подгорици

Zašto Srbija ćuti o Podgorici

29 oktobra 2015

vukadinovic djordje 3456aPiše: Đorđe Vukadinović

Alternativni naslov ovog teksta mogao bi da glasi – „da li bi i šta aktuelna srpska vlast mogla da izvuče kao pouku iz događaja u Crnoj Gori?”

Na prvi pogled, razlike između dva slučaja su ogromne. A najvažnija je ta da je Đukanovićev režim na vlasti već četvrt veka, dok je Vučićeva vlada, formalno gledano, ovih dana proslavila tek godinu i po dana, odnosno nešto više od tri godine otkako je Aleksandar Vučić postao faktički najmoćniji čovek u državi. Drugim rečima, čak i da ne postoji ništa drugo sporno, već sama dužina boravka na vlasti predstavlja problem za Đukanovića i budi podozrenje u pogledu prirode tog režima. S druge strane, Vučićeva vladavina je još relativno kratkotrajna – pri čemu on različitim tehnikama (vanredni izbori, rekonstrukcije) stvara utisak kao da je još i mlađa nego što stvarno jeste.

Premda se poslednjih meseci počelo stidljivo govoriti i o nekim stvarima u vezi sa Vučićevim okruženjem (poslovi Siniše Malog, afera „Vetropark“, uloga kuma Nikole Petrovića), o Đukanovićevim aferama, poslovima, familiji i kumovima naširoko se priča i piše godinama, kako u Crnoj Gori, tako i u regionu. Konačno, nije bez značaja ni to što Đukanović protiv sebe ipak ima jednu relativno snažnu i relativno složnu opoziciju (ili makar njeno jezgro), kao i nekoliko najuticajnijih medija u zemlji, dok je u Srbiji teško reći ko je slabiji i u gorem stanju – da li medijska ili politička opozicija.

Ali postoje i neke interesantne strukturne sličnosti. Kao prvo, i Vučić i Đukanović su do apsolutne vlasti došli nekom vrstom „dvorskog puča“ unutar DPS-a, odnosno SNS-a, pa su tek nakon toga tu svoju vlast retroaktivno legitimisali na izborima. Kao drugo, obojica su u politiku ušli mladi i obojica su u već poodmaklim godinama doživeli neku vrstu „prosvetljenja“ i za 180 stepeni obrnuli svoj politički ćurak. Obojica su skloni autoritarnim rešenjima i imaju talenat i naviku da moć sele sa sobom, nezavisno od funkcije na kojoj se trenutno i formalno nalaze. Konačno, obojica su svoj politički uspon počeli kao srpski nacionalisti (jedan leve, a drugi desne provenijencije) – i obojica su u neko doba shvatili da im je mnogo pametnije i isplativije da potpuno promene ploču.

Obojica su preuzeli ideologiju od svojih ljutih političkih protivnika i tako ih praktično uništili (Đukanović liberale, Vučić DS). Obojica su na početku bili veliki „rusofili“, a danas su vatreni „zapadnjaci“. S tim da Vučić još pokušava da balansira (na kraju krajeva, premijer je Srbije, koju jedino ruski uticaj i ruski veto štite od potpunog priznanja nezavisnosti Kosova ili od optužujuće rezolucije Saveta bezbednosti za genocid u Srebrenici), dok je Đukanović uvođenjem sankcija Rusiji i srljanjem u NATO definitivno prešao antiruski Rubikon.

Zapravo, pravo je čudo kako je i koliko je dugo Đukanović uspevao da u jednom delu i crnogorskog i srpskog javnog mnjenja – a čini se čak i u nekim ruskim diplomatskim krugovima – održava iluziju kako on, zapravo, „nije odistinski za NATO“, kao i da „nije protiv Srbije” (nego je samo, tobože, žrtva Miloševićeve, Koštuničine i Tadićeve negativne propagande). Tek u ovoj godini maske su, čini se, definitivno pale i Milo je, pritisnut s raznih strana, morao da pokaže svoje – ne može se to, nažalost, drugačije definisati – pravo antirusko i antisrpsko lice. Đukanovićeve direktne optužbe na račun Moskve da stoji iza podgoričkih demonstracija i glasanje za prijem Kosova u Unesko samo su logično finale jednog dugog – mora se priznati, veštog – ali krajnje nemoralnog i neprincipijelnog lutanja po lavirintima balkanske politike.

Da zaključimo. Bez obzira na još uvek donekle neizvestan rasplet aktuelne crnogorske političke drame, niko više ne spori da je Đukanovićev lični režim ozbiljno uzdrman i da je opozicija koja je vodila ili učestvovala u ovim protestima zabeležila značajan uspeh. Tačnije rečeno, uspeh su postigli pobunjeni i probuđeni građani koji su se oslobodili straha i naveli vlast da pokaže svoju pravu prirodu. U svakom slučaju, nema dileme da je za poslednjih dvadesetak dana Crna Gora prilično promenjena, i stvari teško da će moći da se vrate na staro.

Kako sada komično deluje sva ona buka i bes koju su crnogorski režimski mediji pre samo nekoliko sedmica izlili na pisca ovih redova i jedno istraživanje koje je pokazivalo da u Crnoj Gori – obratite pažnju – „postoji značajan konfliktni potencijal“, da je društvo ozbiljno podeljeno, da je nisko poverenje u institucije, a pogotovo je nisko poverenje u izborni proces?! Govorio sam kao zabrinuti prijatelj i iz obzira prema domaćinima nisam hteo da oštro prozivam ni crnogorski režim niti njegove veze sa vlašću u Beogradu.

A te veze postoje, duboke su i višeslojne. I verovatno zbog njih srpski premijer, poznat po tome što rado i spontano komentariše sve živo, od privrede i sporta, do regionalne i svetske politike, povodom događaja u Podgorici nije rekao bukvalno ni jednu jedinu reč. Ali to ne znači da ih pažljivo ne prati i da iz njih neće izvući neke – možemo se samo nadati, ispravne – zaključke i pouke. U protivnom bi se lako mogao naći na („Milovom“) putu koji, zapravo, uopšte nije tako sjajan i privlačan kao što se možda naizgled čini.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *