Zašto Srbija ćuti o Siriji

Zašto Srbija ćuti o Siriji

10 septembra 2013

Jovo-BakićPiše: Jovo Bakić

Siriji nedostaje jedno i ima jedno viška da bi se zvala Srbijom, ali će joj sudbina biti ista kao i potonjoj pre 14 godina. Tući će je hrabri američki i francuski vojnici, pravdajući to u najmanju ruku sumnjivim dokazima o izvršenim zločinima, iz nedostupnih daljina i nedokučivih visina, dok će protivvazdušna odbrana zaludno šarati nebo iz neefikasnih ruskih oruđa.

Srbija želi u EU i njena spoljna politika nema razumevanja za Siriju. Razumljivo je to, iako s etičke tačke gledišta ne može biti opravdano, za jednu malu, nemoćnu i na prosjački štap dovedenu zemlju. No, ako je zvanična Srbija poput noja zabila glavu u pesak, dok čuveni mirotvorac Barak Husein Obama Sin Laden namerava da opravda na lepe oči dobijenu Nobelovu nagradu za mir koja je, uzgred, još ranije izgubila smisao, nije jasno zašto ćuti javnost u Srbiji.

Razume se, u ovom tekstu se ne zagovaraju rušilačke demonstracije, ali potrebno je jasno, što masovnije i glasnije protestovati protiv osvedočene bahate sile najmoćnije države na svetu praćene nekadašnjom kolonijalnom civilizatorkom i srpskom prijateljicom koja se već decenijama bruka kad god joj se ukaže prilika. Civilizovanim protestom bi građani Republike Srbije pokazali na prvom mestu sebi, a zatim i drugima, da imaju ljudskosti i da im je preostalo i nešto nacionalnog dostojanstva. Pobeđeni su u ratu protiv NATO-a – a šta se drugo i moglo očekivati – ali nije im pobeđen smisao za pravdu i čovečnost. Oni vrlo dobro znaju da bombe ne donose, niti mogu doneti, mir i pravdu, da je „humanitarna intervencija“ izum ciničnog i nečovečnog uma „korisnih idiota“, da se njome pomažu kriminalni elementi u službi velike sile, da se tokom nje i iza nje pojačavaju masovni progoni i stravični pokolji nedužnog stanovništva.

Treba protestovati bez obzira na verske i nacionalne razlike, jer svi su bili u istoj koži 1999. Nažalost, može se pročitati da ima građana Srbije muslimanske veroispovesti koji su otišli u Siriju da se tuku u islamističkim redovima protivnika Bašara el Asada. Štaviše, ima i poginulih. Tužno da tužnije biti ne može, jer svedoči o moći naopake ideologije da povuče mlade ljude u besmislenu smrt. Umesto da se ti mladići udruže sa komšijama sopstvene i susedne veroispovesti, kao i sa ateistima (ako ih ima), u borbi za izgradnju funkcionalnog vodovoda u Novom Pazaru, oni idu u Siriju sa željom da postanu šehidi.

Svakako, predsednik Asad nije primerna figura; autoritaran je, ne trpi opoziciju (ipak, u poređenju sa šeicima Saudijske Arabije on je šampion prosvećenosti), a svojom arogancijom, tvrdoglavo se suprotstavljajući volji SAD, doveo je građane Sirije u opasnu situaciju. To je, takođe, sličnost sa nekadašnjom Srbijom Slobodana Miloševića. Pa ipak, autoritarne vođe malih ili nemoćnih država, po pravilu (ima izuzetaka kao što je bio vođ Crvenih Kmera Pol Pot), nisu tako veliki zločinci kao vođe velikih svetskih sila; naravno, ne zato što su bolji ili čovečniji, već stoga što im nedostaje odgovarajuća moć.

U skladu s rečenim, mala je i slaba Srbija da bi išta promenila. Ne treba o tome gajiti ni najmanju iluziju. No, njeni građani mogu sebe uveriti da su još uvek živi, da osećaju patnju drugih ljudi, makar ovi bili i daleko. Ne tako davno, oni su pokazali na primeru tragedije u japanskoj nuklearki „Fukušimi” da u njima postoji saosećanje za prijatelje u dalekoj zemlji koji su im nesebično pomagali u najtežim danima, pa su im uzvratili koliko god su mogli. Danas građani Srbije treba da saosećaju sa ljudima koji im nisu pomagali u teškim trenucima, ali koji se sada nalaze u istoj situaciji u kojoj su se oni nalazili pre deceniju i po. Treba misliti na ljude pod bombama, na mrtve i ranjene, na uništena materijalna i kulturna dobra jedne od najstarijih civilizacija (što nije bez presedana, jer SAD su već tukle Irak).

Za razliku od pape Vojtile, koji je podržavao imperijalizam SAD i EU, papa Franjo ponaša se miroljubivije. On saoseća sa narodom Sirije i moli se za mir. Treba se nadati da će crkve širom sveta postupati slično, pa i Srpska pravoslavna crkva. Razume se, sila boga ne moli, ali ako građani, nevladine organizacije (nažalost mnoge plaća vlada SAD, pa se teško bune protiv finansijera), crkve širom sveta pokažu da ih se sudbina udaljenih ljudi tiče i da ne pristaju na samovolju velikih sila, na njihovo beskrupulozno kršenje međunarodnopravnih i moralnih normi, onda nije sve izgubljeno. Opšta građanska mobilizacija u čitavom svetu protiv najavljene agresije SAD i Francuske na Siriju mogla bi probuditi i nadu u jedan pravedniji globalni svet – cilj dalek, ali borbe vredan.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *