Зашто Србија има стелт опозицију

Zašto Srbija ima stelt opoziciju

5 avgusta 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Piše: Aleksandar Apostolovski

Ima nešto politički ezoterično u činjenici da se uoči decembra, kada bi, valjda, trebalo da se obavi izborno rušenje Pajtića u Vojvodini, naglašeno dele gotovo sve stranke, osim Čedinog LDP-a. „Dveri” se dele na Obradovićeve i Glišićeve, DSS se se deli na Sandine i Mladenovićeve. I „Treća Srbija” ima pučiste, koji mogu da stvore i četvrtu. I petu Srbiju, ako treba. Ili, šestu, ako se Vučić izjasni ne samo za regionalizaciju Srbije, već i za regionalizaciju stranaka.

Čeda više nema oponente u LDP-u. Ostao je, razumno se sumnja, sasvim sam. I tako sam želi u vladu. To možda gane Vučića jer bez cenzusa Čeda je samo poraženi intelektualac i dramaturg. Vučiću, međutim, treba upravo takav čovek. Intelektualac, sklon dramaturgiji. Tako će Vučić podeliti ideje za javne nastupe koji imaju sve dramske elemente. Naročito su katarzični za novinare koji postavljaju Vučiću teška pitanja.

Iznenadna frakcionaška borba na desnici, nasuprot logičnog ukrupnjavanja snaga u eventualnom opozicionom nastupu koji bi artikulisao barem 30 odsto od polovine biračkog tela koji je evroskeptičan, isto tako navodi na pitanje: ko ima interes da nema opozicije u Srbiji? Ako je Vučićev motiv da oni koji ga ne podržavaju nemaju za koga da glasaju, onda je pogrešan zaključak da je Vučić lider Srpske napredne stranke. Premijer se, zapravo, mnogo više bavi liderstvom opozicije, te se seckanje desnih stranaka na komadiće koji su se, gle čuda, približili cenzusu, sprovodi i na meniju levih ili, takozvanih, socijaldemokratskih snaga.

Žuto obojeni petooktobarci su se, najpre, suočili s prokletstvom da su upali u jamu koju su sami iskopali. Naime, kada je Boris Tadić, zajedno s pokojnim Mikijem Rakićem, prepolovio SRS na Šešelja i Vjericu Radetu, s jedne, i Tomu i Vučića s druge strane radikalskog poslužavnika, bilo je poprilično likovanja u činjenici da je tadašnja najjača opoziciona stranka razbucana. I da je, pri tom, dobila genetski modifikovane evropljane.

Ali, slično se dogodilo u bratskoj Crnoj Gori, kada je nekadašnji omiljeni Slobin pionir Milo Đukanović od Slavka Perovića pokupio celokupan program obnove nezavisne Crne Gore i potom ga sproveo u delo, ne silazeći s prestola sve ove decenije. Osnivač liberala je dugo posle toga bio usamljen, gledao je u jednu tačku na pučini. Nije bio to deo političke zbunjenosti. Bilo je to terapija za lučonošu crnogorske nezavisnosti, koga je, umesto na Lovćen, na plažu poslao Milo Đukanović.

Otuda je možda i Boris Tadić, posle izgubljenih izbora od tandema koji je sam stvorio, govorio da ćemo ga gledati u drugom filmu. Šteta za njega što nije bio dosledan i makar godinu ili dve boravio u političkoj izolaciji, ili filmu koji bi imao bergmanovski senzibilitet. Tamo bi Boris razmišljao o egzistencijalizmu, svojim greškama i Srbi bi ga, verovatno, zvali da se vrati.

Ali, đavo, a možda još poneko, nije davao mira bivšem šefu države i lideru demokrata, te je on u tom drugom filmu boravio tek dan ili dva, da bi se potom vratio u ovu našu srpsku ukletu galaksiju i postao destabilizirajući faktor stranke koju je vodio. Potom su podele među žutima nastavljene s Đilasom, kome se ubrzo na glavusrušioceomostnaAdi, zajednospristupnimsaobraćajnicama. Mada Aca Vučić nije baš toliko težak. I, ako se Đilasu tada učinilo da je po mostu, osim Tome i Ivice, skakao i Bojan Pajtić, bio je u pravu.

Kao što je danas Bojan u pravu ako oseća da ga u živi pesak gura Borko Stefanović, u partizanskoj uniformi koju je maznuo iz starog ormana nekog od drugosrbijanaca. Borko je nekoliko puta pokušao da bude kanonizovan u srpskog Ciprasa, tako što je nameravao da Glavni odbor demokrata pretvori u revolucionarni komitet, ali mu u nekoliko navrata, njegove pučističke namere nisu uspele, te se ideja Sirize za sada zadržala među grupom grčkih migranata koji već dugo žive u Srbiji i koje, po svemu sudeći, kontroliše Aleksandar Vulin.

Možda i otuda ideja ohrabrenog Bojana, koji je izdržao nekoliko Borkovih ofanziva, da se fotografiše go do pojasa i prikaže svoju demokratski isklesanu figuru. Hoće li, takav, nabildovan, izdržati naprednjačku košavu i novo, ovoga puta, izborno događanje naroda po ravnici? Demokratama će se, naravno, izbori činiti kao repriza obogaćene, aflatoksin jogurt revolucije, kao deža vi srpske političke sudbine.

To je samo delimično tačno. Zidine nekadašnjeg vojvođanskog autonomaškog rukovodstva pale su pod mlekarskim bombama, gle čuda, baš čudnog dana – 5. oktobra. Ali beše to 1988. godina. I tada je Sloba dobio jednog dobronamernog Mađara, Mihalja Kertesa, kome je kasnije prepustio Carinu, cigarete i Službu. I, dobio je Sloba još jednog dobronamernog Srbina federalistu, Jovicu Stanišića, kome je prepustio sve ono što je i Kertesu, zajedno s Kertesom.

Jovica Stanišić je tada postao Jovica Krstitelj gotovo svih opozicionih stranaka. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, beše li to prošli vek, mnogi od njih, ili gotovo svi, otišli su kod Jovice na pričešće. Umesto vina, srknuli su vinjak, a potom se ekipa upisala u svete knjige Službe, pod kodnim imenima domaćih životinja ili grčkih filozofa. U tom postmodernističkom slobističkom tajnom svetu, sačinjenom od Hegela, Platona, Sokrata, konja, bikova i goveda, podeljenom na ravne časti – red vlasti, red opozicije – vremenom su, na darvinističkom kursu za preživljavanje, opstali samo najjači.

O tome je, svakako, Vučić mnogo saznao od Šešelja i Tome. Zato je samo iluzija da su to su bili drugačiji dani. I tada je Srbija imala neprikosnovenog vožda. Ali, ako gleda u Slobinu sudbinu, Vučić sigurno zna da se pravi mangupi nalaze u njegovim redovima, kako je to pre neki dan u „Politici” primetio Miša Đurković. Da li je to Tomina ekipa za koju se čini da je u defanzivi i da se prstima pridržava samo za platformu? Ili je to možda Zorana, koja će, vremenom, sve više poprimati obrise Kolinde Grabar Kitarović? Ko sve ima ambicije da vazduplohovom telepromtuje Vučića u drugi film?

Možda je to Ivica? Vučić verovatno pretpostavlja da bi eventualno degažiranje Dačića iz vlade moglo bi da liči kao njegov politički kraj, kao toliko puta ranije. Ali, moglo bi da se dogodi da Vučić tako snažno šutne Ivicu, da ovaj, umesto ispod cenzusa, odleti čak do Atine, da u tom letu iznad Žitorađe zgrabi partizansku uniformu i sleti u Ciprasov kabinet kao komandant pobunjeničkih trupa, spreman za povratak crvenih na presto.

Ali, ako se za sada čini da Vučić kontroliše i vlast i opoziciju, ono što on ne može znati, kao i mi, jeste koliki je njegov politički rok trajanja. To može biti još čitav vek, ili tek nekoliko nedelja. Problem s njim i s nama nije u tome volimo li Vučića ili ne. Problem je što se laboratorija za utvrđivanje dugovečnosti srpskih voždova ne nalazi u Srbiji. Otuda je i teza o nevidljivosti opozicije tek opsena.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Markoni says:

    "stelt" opoziciju? Pa sta vam je ljudi? Sta radite od svoga jezika. Fuj! O zemljo, otvori se.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *