Zašto Turska istinu o Kosovskom boju čuva kao najveću tajnu i šta se to desilo kad je toliko dugo kriju?

Zašto Turska istinu o Kosovskom boju čuva kao najveću tajnu i šta se to desilo kad je toliko dugo kriju?

13 februara 2015

Kosovski-boj 456554Piše: Rade Rajić

Uvodna napomena: Kako je centralni događaj Kosovske bitke stradanje sultana Murata i viteško delo Miloša Obilića na neki način zavijeno vekovnim velom tajne, to se ovom događaju valja vratiti analitički kroz ondašnje, srednjovekovne vrednosti i duh časti. Tako će se potpunije spoznati suština i istinitost tog, po nas i danas odsudnog aspekta te bitke.Iz tog središta zasijaće i značaj i obaveza Obilića duha u Srpstvu.

O Milošu Obiliću

Najmarkantnija ličnost iz naše književnosti, a posebno epske proze i poezije je Miloš Obilić (Dimitrije M. Kalezić, Etika Gorskog vijenca, Sremski Karlovci 1969, str. 12). Slaveći njegovo izuzetno delo i viteške vrline, narodna epska pesma je kroz Kosovski mit i Kult Obilića uzdigla ovog junaka u nacionalni uzor viteške slave i časti. Svaki narod priznaje i ukazuje čast onim junacima koji se samopregorno prihvataju velikih dela zarad opštih, zajedničkih interesa. „Njegoš ceneći slobodu, ceni i poštuje one koji su gotovi da padnu za čast, ime i slobodu, i tako dovodi u vezu sa slobodom čast i lično ime, i čast i ime nacionalno“ (Đorđe Bakić, Njegoševa filozofija prava, Izdavačka knjižara „Slavija“, Beograd, 1938, str. 81). U stvari, naš narodni duh, svest i osećanje, prihvatili su i ovekovečili izuzetne vrednosti Miloša Obilića, izdvajajući ga kao svetinju, koja je u našem narodu bila, i koja bi uvek morala biti, poštovana i uvažavana kao takva.

Ako narodna svest naglašeno izdvaja Obilića po vrlinama karaktera, časti i viteštva, ona ga ujedno postavlja za zvezdu vodilju svih slavnih vitezova, junaka, heroja, i ostalih znanih i neznanih ratnika naše povesti. Svi oni zajedno čine jedno veliko nacionalno sazvežđe proslavljenih junaka čija je dela oplemenjivao, podsticao i opijao Milošev duh.

To sazvežđe junaka i ratnika mogli bismo, stoga, nazvati „sazvežđem Obilića“.

No, težnja da se Kosovskom boju daju hrišćanski sadržaji, sa hrišćanskom etikom i duhom, jednim delom se negativno odrazila na utvrđivanje istinitosti događanja oko same bitke, a naročito oko cilja i načina ubistva sultana Murata. Ova težnja je donekle išla naruku pojednostavljenoj verziji tumačenja toka i konačnog rezultata Kosovske bitke. Najveća nepoznanica ove bitke vezana je naime za njen centralni događaj – Muratovu pogibiju. S vojničkog gledišta, to je bio njen ključni element za koji su vezani i Miloševo delo i ime.

Zašto Turci ćute o Kosovskom boju

Jer, iako su Turci znali kako je njihov car zaista stradao, učinili su sve da se ta istina sakrije i uspostavi neka njima prihvatljivija i drugačija. Naročito su raširena turska tumačenja događaja u kojima se Muratova pogibija objašnjava podmuklim ubistvom, odnosno, ubistvom na prevaru. (Na ploči u Muratovom turbetu piše da „čuveni velikan iz Lazareve vojske nevernik Miloš Kobilić, nalazeći se kao ranjenik među izginulim borcima, u trenutku kada je ljubio ruku sultanovu izvuče iz rukava prikriven otrovni handžar te raspori sultana i učini ga šehidom…“ /Jaša Tomić, Kosovo, str. 120/) Ta verzija bila je nametana zahtevima i pretnjama po prihvatanju vazalnog odnosa, a potom i ropskim položajem Srba pod turskom vlašću.

U vezi s tim postavlja se nekoliko bitnih pitanja:

1. Zašto Turci taj događaj čuvaju kao najveću tajnu?

2. Šta se to tako i toliko važno desilo da ga Turci uporno, vekovima kriju?

3. Da li su Turci ijedan drugi događaj iz svoje bogate ratne prakse ovoliko čuvali od javnosti i istorijske ocene? (U kontekstu Kosovske bitke, poznati istoričar Marvo Orbin o Turcima kaže sledeće: „Ovaj narod je veoma postojan u ćutanju i čuvanju tajni koje su za njih nepovoljne, te im je nemoguće ni zastrašivanjem ni obećanjima izvući iz usta reč kojom bi nagovestili ono što njihovi gospodari žele da ostane u tajnosti.“ /Hrišćanska misao – Živorad Janković, Prilog srpskom crtoslovu, 6. godina 5/5 – 8/97, str. 41/.)

Odgovori na ova pitanja nagoveštavaju jedan osobit motiv, koji bi najverovatnije glasio:

Na Kosovu polju desilo se za njih nešto poražavajuće, što se nije ponovilo ni u jednoj drugoj bitci, iz mnoštva koje su vodili po Evropi, Aziji i Africi.

Šta se zapravo desilo Turcima na Kosovu polju

Ukoliko za pretpostavku uzmemo taj razlog, onda sledi da je istina o stradanju sultana Murata sa vojničke i nacionalne strane za Turke bilo ne samo poražavajuća već i sramotna. Imajući u vidu sklop okolnosti i verovatnih mogućnosti u vezi sa ovim centralnim događajem bitke, preliminaran zaključak bi mogao biti sledeći:

Srpski vitezovi su uspeli da se probiju u centar brojnije turske vojske. Uspeli su da zarobe Murata usred njegovog bojnog rasporeda. Pat pozicijom stvorenom njegovim zarobljavanjem, oni su ga prisilili da se samoubistvom – vlastitim handžarom – kao nasilnik žrtvuje bogu Vidu, umesto jagnjeta koje su Srbi po predačkim obredima žrtvovali ovom božanstvu. Svaki dalji tok bitke za Turke postao je tada necelishodan i opasan. Odustali su i od planiranog godišnjeg ratnog pohoda. Umesto svečano i pobednički, s mrtvim Muratom vratili su se moralno posramljeni i vojnički poraženi u Tursku.

Srpska vojska, i pored pogibije kneza Lazara i dela vlastele, ostala je kao pobednica na bojištu – na polju časti ostvarivši i postavljeni taktički cilj bitke.

Ako je, stoga, postojala ovakva ili slična mogućnost događanja, koja bi s gledišta čuvanja časti i obraza obe strane zahtevala prikrivanje, onda bi to, makar po zahtevima realpolitike, bilo i učinjeno, budući da ovakav radni zaključak odgovara duhu časti. (Setimo se sličnog „diplomatskog“ prećutkivanja gubitaka NATO-a pri napadima na Srbe u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i na Kosmetu 1999; prim. Uredništva Srpskog Lista.)

Određena rezervisanost srpske i turske strane prema istini o događanjima u centralnom delu bitke ukazuje, naime, na mogućnost nagodbe o naknadnom tumačenju ovoga boja (kome se ne samo u turskoj već i zapadnjačkoj istoriografiji pridaje značaj daleko ispod njegovih posledica, ne samo po balkansku istoriju; prim. SL). „Slaveći cara Murata tursko predanje je nužno moralo načiniti od srpskog junaka mučkog ubicu, te je time neposredno unizilo i ostale srpske vitezove“. (Miodrag Popović, Vidovdan i Časni krst, Biblioteka XX vek, Beograd 1976, str. 28) No, turska verzija mučkog ubistva Murata nikako se ne uklapa u srpski viteški kodeks. (Mirjana Popović-Radović, Srpski viteški kodeks, Narodna knjiga, Beograd 1989, str. 182-193)

Takav junak nametnut je našoj epskoj poeziji.

Narodno uzdizanje Miloša Obilića u najviši etički plan, međutim, nadvladalo je turske namere omalovažavanja i potcenjivanja njega, i svih ostalih srpskih vitezova. Tako je i vizantijski istoričar Duka veličao njegovo junačko delo, opisujući ga kao mladog i hrabrog viteza koji se zavetovao čašću i životom da ubije tiranina. Štaviše, ovaj istoričar diže našeg junaka iznad helenskih. Takvo tumačenje i priznanje veličine Miloševog dela nije slučajno i ima osnova.

Naime, Muratova smrt – ukoliko je posmatramo kroz prizmu viteške časti – zaslužuje dodatno objašnjenje. Smislenim sledom mogućih načina njegove pogibije, dolazimo do zanimljivih i prihvatljivih zaključaka. Murat je, tako, na dan bitke mogao ili preminuti, ili nasilno izgubiti život. Postoje međutim pouzdani dokazi da nije umro, već stradao. Ako je tako, mogao je biti samo ubijen, ili izvršiti samoubistvo.

Uzmemo li u obzir mogućnost da je ubijen, onda je mogao ili poginuti u bitci ili biti zarobljen pa pogubljen od Srba. Da je ubijen u boju, to su u jeku borbe mogli učiniti Srbi, ili Turci kao krajnju meru, da ne bi Srbima pao živ u ruke. Ovo drugo je malo verovatno, tako da se može zanemariti. Mogućnost, međutim, da su ga Srbi ubili, navodi nas na tri poznate verzije:

Prvu, već pomenutu, da su mu Srbi došli glave u jeku borbe;

Drugu, da je Miloš kao prebeg otišao u tursku vojsku, i da ga je, u pogodnom trenutku, na prevaru ubio; i

Treću, da ga je ubio neki „kaurin“, pritajen među mrtvima dok je on obilazio bojište.

Vremenom, prva verzija – da se upravo Miloš sa svojih dvanaest vitezova probio do Murata i izvršio navedeno delo, i druga, da je kao prebeglica na tursku stranu iznenadio sve i ubio ga – prihvaćene su kod Srba, i kao takve bile opevane, ušle u predanja, slike, udžbenike i slično, dok su Turci izabrali treću varijantu.

vidovdan-kosovski-boj-498Kako je poginuo Murat?

Njom su oni čak isticali Muratovu čovečnost i brigu za ranjenike, koja je nevernicima dala priliku da ga podmuklo smaknu.

Nastavljajući, međutim, sagledavanje gore navedenih verzija Muratove smrti, dolazimo do sledećih zaključaka: ukoliko pratimo mogućnost da je izvršio samoubistvo, mogao je to učiniti pre ili posle zarobljavanja. Mogućnost da se ubio pre padanja u ruke Srbima manje je verovatna, pošto su postojale šanse da se spase otkupom, razmenom, naredbom da povuče vojsku i slično. Ovakav izbor prilika da ne izvrši samoubistvo Muratu se morao učiniti realnim, te je utoliko veća mogućnost da su ga Srbi zarobili – ali i da je potom stradao na način koji nije mogao predvideti.

Radi pojašnjavanja ove varijante, valja posmatrati cilj i svrhu njegovog zarobljavanja. U vidovdanskom duhu, cilj zarobljavanja je žrtvovanje bogu Vidu, a u hrišćanskom kažnjavanje nasilnika i porobljivača. U vojničkom duhu, pak, cilj je obezglavljivanje turske vojske da bi se ona potukla i, konačno – u viteškom – potvrda nacionalne viteške časti kao najviše etičke vrednosti.

Vidovdanska tradicija zahtevala je žrtvovanje Murata bogu Vidu. U skladu sa starim kultnim običajem Srba „…Miloš Obilić prineće žrtvu herojskom bogu svoga naroda na način svojih paganskih predaka: umesto jagnjeta na dan vrhovnog Boga zaklaće turskog cara Murata…“ (Miodrag Popović, n.d, str. 100)

No, vojnički, bitne su sve pogubne posledice po Turke koje su mogle biti, ili su bile izazvane zarobljavanjem Murata. Došlo bi, naime, do moralnog i borbenog slabljenja turske vojske usled šoka koji bi teško podnela, uz stalnu opasnost da u njoj dođe do potpunog rasula. To su Srbi veoma dobro znali. Jer, obezglavljivanje neprijateljske vojske oduvek je smatrano izuzetno važnim, a često i presudnim preduslovom za njen poraz i rasulo. (Dobar primer toga je srpska pobeda na Velbuždu 1330, kada je Mladi kralj Dušan direktno napao centar bugarske vojske, ne bi li zarobio ili ubio bugarskog cara Mihajla Šišmana, što mu je i uspelo.)

Zamisao, stoga, da se – po razbijanju levog turskog krila – delom odabrane teške konjice razbije centar turske vojske i ubije Murat, imala je puno osnova. Za takav zadatak valjalo je odabrati dobrovoljce i najbolje vitezove koji bi to mogli i da obave. Vitez koji je taj odred odabrao, i njime u boju komandovao, jeste Miloš Obilić. Moguće su i druge verzije, ali one ne bi u potpunosti odgovarale duhu viteške časti, ključnom pri proveri uverljivosti ovakvog objašnjenja Muratove pogibije.

Uživljavanje u situaciju da su srpski vitezovi koje je vodio Miloš Obilić zarobili Murata, da su ih podstakle date zakletve i viteški ideali časti, te da je njegovim zarobljavanjem uspostavljena svojevrsna pat pozicija, pred nama otvara sledeće mogućnosti za tumačenje daljeg toka događaja:

Muratu je, izgleda, predočeno da mora biti pogubljen – bilo da mu se odrubi glava, ili da se ubije. Samoubistvo mu se, naime, nudi iz poštovanja spram njegovog sultanskog (carskog) dostojanstva i u duhu časti srpskih vitezova. (Slično je dozvoljavano zarobljenim samurajima, da bi sepukuom /„harakirijem“/ spasli svoju čast; prim. R.R.) Odsecanje glave bi za Murata i tursku vojsku bilo prevelika sramota i poniženje.

Samoubistvo, međutim – zabijanjem handžara u stomak – smatrano je dostojnim njega kao ratnika i cara.

Iako je sve navedeno pretpostavka u skladu s viteškim poimanjem časti, valja napomenuti da se te mogućnosti veoma podudaraju i sa poznatim činjenicama iz samoga boja.

Tok Kosovske bitke

Uz to, neosporno je i da se ovakvim – ili sličnim – sledom događaja koji su doveli do Muratove smrti, i uticali na tok same Kosovske bitke, može ponajbolje objasniti zašto su Turci težili da se sve to prikrije velom tajne.

Istinu je trebalo izbrisati iz priča i prepričavanja. Zarobljene srpske vitezove sa knezom Lazarom valjalo je pobiti, a samim Turcima zapretiti najsurovijim kaznama ako bi bilo šta o tome kazali, zapisali ili na bilo koji drugi način odali. Voditi dalje bitku sa ostalim delom srpske vojske nije bilo potrebno niti je imalo smisla, pošto je postojala opasnost od potpunog rasula turske vojske. (Pored Murata, ubijen je i njegov sin Jakub, po nalogu svoga brata Bajazita. U boju je usto poginuo Veliki vezir i dosta drugih begova i starešina.) Retke su naime vojske koje bi po gubitku vojskovođe ostajale vojnički homogene i izvojevale pobedu. Ni Turci tu nisu bili izuzetak, posebno na tuđoj teritoriji gde strah od zarobljavanja može biti presudan.

Imajući sve to u vidu, Bajazit je odustao od planirnog godišnjeg ratnog pohoda i povukao vojsku s Kosova ka Jedrenu.

Kosovskom bitkom, a naročito ulogom Miloša Obilića u centralnim događanjima oko Muratove smrti, iskazalo se srpsko viteštvo u njegovom najuzvišenijem vidu. („Milošev odlazak na Kosovo polje da ubije turskog cara Murata i da razbije i pobedi tursku silu te tako da sačuva čast, obraz i dostojanstvo svoje nacije, (…) idealan (je) i jedinstven primer u istoriji čovečanstva.“ /Đorđe Bakić, Njegoševa filozofija prava, Izdavačka knjižara „Slavija“, Beograd, 1936, str. 79/.)

Milošev podvig se ogleda u sledećem:

Prvo, zamisao da treba ubiti Murata verovatno je njegova, kao i da se za taj najteži i najvažniji zadatak u celoj bitci moraju odabrati najbolji vitezovi koji žele – i mogu, bez obzira na cenu – da ga izvrše. Ujedno, on je bio njihov vojvoda i sve se odvijalo pod njegovom komandom;

Drugo, Miloš se pred Lazarom zakleo da će ubiti Murata, znajući da ga čeka surova smrt. On se unapred žrtvovao, iako to nije morao. Svesno, zarad opšteg, višeg cilja od kojeg je zavisio ishod bitke, pošao je u sigurnu smrt – ali i u večnu slavu.

Treće, on svojom ličnošću ujedinjuje ratnike stare srpske vere sa vitezovima nove, hrišćanske, oba se svetonazora u njemu spajajući i na svoj način nastavljajući da traju kroz vidovdanski kult i hrišćanski vojnički duh. Junačkim činom zarobljavanja Murata Miloš je učinio podvig, uveličan viteškom ponudom sultanu da sam oduzme sebi život.

Četvrto, ponudom Muratu da izvrši samoubistvo naveo ga je da se sam žrtvuje bogu Vidu kao nasilnik, osvajač, tiranin i neprijatelj. Tako Milošev mač ostaje čist – kao mač Božije pravde, iznad Muratove glave kao pretnja svakom zlu, ali i simbol časti, istine, vere i pravde.

Peto, sam čin ovakvog žrtvovanja Murata – koga su Turci makar delimično morali bili svesni – za sve njih bio je poražavajući, a za celu vojsku teška sramota, tim pre što se sve to događalo usred njihove vojske a oni bili nemoćni išta da učine. Jer, Turci sa Bajazitom na čelu su tome prisustvovali kao puki posmatrači, puni stida što su dozvolili da im car bude zarobljen, i da se tako samosatre.

Šesto, što posle Muratovog samoubistva više nije moglo biti govora o bilo kakvoj predaji ili nagodbi, već je svima ostalo jedino da se bore do smrti; i

Sedmo, valja znati da je takvo viteško delo – po sadržajnosti, etičnosti, junaštvu i požrtvovanju – jedinstveno u svetskoj istoriji, da mu nema ravna ni u antici, kako je naglasio romejski istoričar Duka.

No, iako su Srbi prihvatili nametanje osmanske verzije Miloševog dela, kao da su svi osećali da ona nije istinita. Naš narod kao da je znao da turska tajnovitost i perfidija prikrivaju nešto kudikamo važnije, časnije i viteški dostojanstvenije od ma koliko značajnog atentata. Otuda opštenarodno uzdizanje Miloša Obilića na viši etički plan, mada samo njegovo postojanje nije istoriografski dokazano, kao što mu se ne zna ni pravo ime. Nezabeležen je kao vlastelin, iako je mogao pripadati srpskom plemstvu viteškog zvanja.

Vitez Miloš Obilić ipak najverovatnije jeste bio, jer neko iz drugog staleža to nikako ne bi mogao uraditi. Ali, vitez je mogao postati svaki junak koji se istakao u borbama, čestih ne samo s Turcima, i to nekoliko veoma značajnih i pre Kosovske bitke.

Tako je vitezom mogao postati neko iz naroda, što ne umanjuje značaj niti važnost porekla. Ta dvojnost Miloševog porekla uvek je služila kao podsticaj narodnim vođama, njegovoj aristokratiji – ali i svakom drugom običnom čoveku, koji je mogao da se iskaže i potvrdi junaštvom i požrtvovanjem u svakoj bitci ili boju. Miloš je tako postao uzor i bogatijem sloju i običnom narodu.

Miloš Obilić junak ili…?

Njegovo ime i prezime se vremenom menjalo, da bi se u narodu konačno ustalilo kao Miloš Obilić. (U Hilandaru je 1803. naslikan njegov lik sa oreolom i natpisom „Sveti Miloš Obilić“, potom i u nekim drugim crkvama. /Leontije Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, Narodni muzej u Smederevu, posebno izdanje, knjiga 1, Smederevo 1965, str. 191-194/.) Turske verzije njegovog prezimena kao „Kobila“, „Kobilović“ ili „Kopilović“ trebalo je, valjda, da mu se narugaju, da potcene i obezvrede i njega i sve ostale junake i vitezove sa Kosova.

No, ukoliko su Turci hteli da mu prezime vežu za „kobilu“, Srbi su ga izostavljanjem „k“ etimološki spojili s pojmom obilja – što je jedno od tri posvećenosti ili moći boga Vida (božanstva obilja, svetlosti i junaštva – to jest rata). Tako je narod Milošem Obilićem povezao kultno i junačko s Vidom i Vidovdanom, pa i sa telesnim i duhovnim vidom kao načinom spoznaje Istine. Time je narodna svest uobličila idealnu celinu spojem stare srpske vere vidovdanskog, ratničkog kulta, hrišćanske vere u duhu svetih ratnika, našeg svetosavlja, i srpskog viteškog kodeksa.

Pošto se narod držao isključivo prezimena Obilić, turska podrugljivost tu više nije imala značaja. Miloš je pak narodno ime: „čovek od milja“ – odnosno hrišćanske, rodovske, svenarodne i opštečovečanske ljubavi. No, pošto je i besprekorni predstavnik viteške, muške, vojničke i nacionalne časti, „Miloš“ se može smatrati i našim najmoćnijim i najlepšim imenom, sa značenjem „čast duše Srpskog naroda“.

Kroz narodne pesme o Milošu Obiliću vremenom je stvoren uzor muškarca, viteza i nacionalnog junaka. On oličava otmenost, dostojanstvo, ozbiljnost, karakternost i čestitost aristokratskog duha, njegovu visoku čast, snažnu volju i junaštvo. Miloš je ikona jakog čoveka muževne lepote, punog rodoljublja, otačestvoljublja, i nacionalnog ponosa. Njegova hrabrost se ispoljava uvek u pravom trenutku i na pravi način, oplemenjena moralnom uzvišenošću. Njegoš Miloša uzima kao ideal čoveka i viteza. „Ovaj vitez je za našeg pesnika jedna vrsta božanstva“ navodi Dimitrije Kalezić. Vladika Rade kao da svima, a posebno vojsci poručuje:

„Kuda ćete s kletvom prađedovskom?
Su čim ćete izać’ pred Miloša,
I pred druge Srpske vitezove,
Koji žive dokle Sunce grije? “

Međutim, Miloševo poklonjenje časti svojim osnovnim etičkim vrednostima kao da univerzalno važi za sva vremena i prema svakom neprijatelju i zavojevaču na našim iskonskim, predačkim zemljama. Duh Obilića se jasno ispoljio u Prvom i Drugom srpskom ustanku, tokom duge, viteške borbe Crnogoraca i Krajišnika protivu Turaka, u Balkanskim ratovima, a naročito u Prvom svetskom ratu. (Kada su, tako, 1915. artiljerci po naređenju iskopali velike jame nedaleko od Pećke patrijaršije i u njih slagali delove topova, tužno se rastajući sa njima i ljubeći im i milujući cevi, jedan od vojnika je rekao: „Zar da ti ja svojom rukom iskopam raku – Milošu moj!“ Toliko je tada junački i viteški kult Obilića bio usađen u narodu i vojsci da je prenet i na oružje, na sve topove kojima su se Srbi proslavili prehodnih četiri godine. /Opširnije: B. Nušić, Devetsto petnaesta, Novinsko-izdavačko preduzeće „Jež“, 1958, str. 317-318.)

Takođe, na Cetinju je stolećima postojala Obilića poljana. Na njoj su se okupljali ratnici, vojvode, knezovi i serdari, i zavetovali se na viteška dela ne bi li imali „su čim izać pred Miloša i ostale srpske vitezove“. Posle bojeva je na toj poljani dodeljivana Obilića medalja – ali na jedinstven način. Tada bi naime – okružen narodom i glavarima, vojvodama i ratnicima – knjaz Nikola okačio Medalju na jednu granu, uz napomenu da izađe i uzme je onaj koji misli da je zaslužio, i da je nje dostojan. I uvek bi izlazio samo jedan ratnik, onaj koji se najviše istakao junaštvom u boju, i za koga su i ostali prećutno smatrali da mu pripada taj najviši orden za vrlinu i hrabrost.

Valja pri tom imati u vidu i da je Njegoš ustanovio Obilića medalju i zbog toga što je, po njemu, Miloš Obilić sobom i svojim podvigom za navek potvrdio nepobediv duh Srpske nacije. Malo je, uz to, poznato i da u Beogradu postoji Obilića kapija, posvećena ovom ponosu Srpstva i našim oružanim formacijama.

Naročito danas valja pamtiti i da su oficiri srpske vojske vaspitavani na visokim vrednostima viteštva. Nad ulaznom, Obilića kapijom kasarne 7. pešadijskog-gardijskog puka, okrenutoj sredini raskrsnice Nemanjine i Resavske ulice, gardisti su imali priliku da prolaze ispod Miloševog lika koji ih „stalno posmatra i prati, hrabri i podstiče“.

Ta kapija i sva ostala viteška znamenja na toj zgradi postoje i danas, podsećajući nas na ratničke vrline i obaveze srpske vojničke, oficirske i viteške časti.

(Srpski list)

KOMENTARI



69 komentara

  1. ERDOGDU says:

    sultan murat han orta avrupa seferlerinde sırp sındığı ve kasova meydan savaşlarını yaptı ama mecburdu orta çağ avrupası karanlıklar içindeydi türkler hiç bir millete köle esir gibi davranmadı milöşa gelince sizlere göre karaman bize göre değil kahraman yüz yüze dövüşen olur savaşta ölülerin arasına yatıp murat savaş alanını gezerken arkadan hançerledi şimdiki fransa türkler onlarada yardım etti biz türkler sanıldı gibi ne barbarız nede yabaniyiz biz eşimizi ve kadınlarımızı kıskanırız kadınları na mahrem yerlerini başka erkekler göremez yanı dişilerimizi kıskandımız için biz barbarız türkler gayet medeni insanlardır iz

  2. ERDOGDU says:

    biz ve türkler ne aptalız nede yaban yiz yabani olsaydık yabancı yüzyıl larca oraları idare edemezdik

  3. Robert-Radovan JOVIC says:

    Robert Jovic Istina o herojskoj pobedi srpske vojske, ubistvu cara Murata kao i herojskoj i casnoj stvi i pogibiji Milosa Obilica i vecine njegovih dobrovoljaca u centralno napadu, je bila kratkog veka. Ondasnje vojno-politicke velicine - Francuska, Engleska, Nemacka, ... - su se svim silama trudile da to pretvore u turrsku pobedu ili "bitku sa neodredjenim ishodom". Njihova tendencija je bila da uspostave dobre odnose sa Turskom u potponosti zanemarujuci interes i sudbinu srpskog naroda. Sto je vreme vise odmicalo kosovski poraz se pretvarao u tursku pobedu zaboravljajuci da im je "TREBAO CEO VEK DA SE OPORAVE OD TE POBEDE". Sramna pogibija cara Murata i dan-danas lebdi nad turskom istorijom i Kosovo je njihov najveci poraz, ujedno i najveci poraz u istoriji islama. Narod i srpstvo nikada ne zaboravlja svoje junake, dobrocinitelje i heroje te nam je istina o Kosovu a i o mnogom novijim dogadjajima dobro poznata. Madistar Robert-Radovan JOVIC P.S. Objavljeno 2/7 u francuskoj i nasoj stampi.

  4. igor says:

    jos tada je Venecija objavila Srpsku pobedu crkvenim zvonima! U Veneciji je sve zapisano tamo su odgovori!

  5. lazo Stankic says:

    samo sam sazno malo vise od onog sto sam vec znao.hvala..

  6. obilici says:

    Nikada vece bitke, ni manje podataka o istoj, bilo na srpskoj, ili turskoj strani. Mnogo podataka se neslaze o samom toku bitke, kao i kljucnim momentima u njoj. Ostalo je nedoreceno, ko je zapoceo bitku, koliko je trajala, pa cak i ko je ostao na samom polju poslije svega. Za sada o njoj sto znamo, a nije iskljuceno da ce na povrsinu izaci i novi dokumenti, jesu da je ona bila krvava, mozda i najkrvavija u srednjem vijeku, sa ogromnim brojem zrtava na obje strane, i po svemu sudeci nerijesenim ishodom, koji je u tom trenutku vise pogodovao Turcima. Kosovo bez obzira na sve treba da bude stub PRAVOSLAVLJA, i svih srba, ma gdje oni bili, jer takav dogadjaj ima malo koji narod. Neki snimaju filmove da bi izmislili nacionalne junake, a mi i ono sto imamo nipodostavamo. Mozda nije tema, ali nedavno sam procitao da nam mosti kralja Milutina leze u Bugarskoj vec pet vijekova, a da za cuvenu bitku na marici neznamo na tacnoj lokaciji gdje se odigrala. previse toga olako pustamo niz vjetar i sve nam se se vraca kao bumerang, od Obilica pa do danas Mladica,......

  7. Vladimir says:

    @igor Ne zboris pravo. Nije u pitanju zvono u Veneciji. Zvono u Parizu je u pitanju, na Noter Dame katedrali. :) cisto da znas

  8. igor says:

    Zvona u Parizu su bila nakon zvona u Veneciji i tako lancano, u Hriscanskim zemljama, koja su oznacavala pobedu Hriscanstva nad muslimanima jer se cela evropa tada plasila najezde osmanlija! Naravno Prvo u Veneciji, jer je ona bila naj bliza nama i u to vreme zemlja sa najvise autoriteta, tamo se i dan danas nalaze svi vazni zapisi o tim ratovima i politickim spregama na balkanu i evropi!

  9. Desanka says:

    Srbi su dobili bitku na Kosovu i turci su se povukli ali isti neprijatelji Srba su i danas a to su njihovi potomci nije im odgovarala istina koju su večito prepravljali na štetu srbskih prostora nazivajući srbe raznim imenima kako bi ih vremenom suprostavljala međusobno.Pravili su im večito zavere pa su srbima na svojim prostorima nudili vladanje navodno uz njihovu podrđku stim da se priklone interesima konkretno da spomenem Rim da uzmu njihovu katoličku veru i da kad god bude potreba daju ljudstvo i da ginu za njihove interese čak su srbi davali i po 15ooo.hiljada svojih boraca za Rimsko carstvo.Rimska imperija je vladala i opstajala na srpskoj krvi.Kada je car Lazar poginuo srpsko carstvo se izdelilo i postalo lak plen tako da kad su turci saaznali ponovo su došli i parcijalno osvajali dio po dio srpske teritorije i tako je porobili celu 1459.godine.Sramota je da i dan danas srbi sami sebi nameću nekakav Kosovski mit što je van pameti pa i nije čudo što im drugi nameću pravila kad ih se srbi i sami prihvataju i tako lako laž postane istina.500.gdn.Englezi su pomagali turke da drže porobljene srbe pa jer su i sami govorili ako ne uništimo Slovene vladaće čitavim svetom zar vam zato nije jasno zašto je srpska pobeda na Kosovu ostala tajna.Italija je bila naseljena srbima uplivom Hazara u Rimu i Veneciji srpski narod koji je pre hrista verovao u tri boga primanjem hrišćanstva nije mnogo mario dal će biti katolik primanjem pravoslavlja kotolici ih i dan danas zovu otpadnici odnosno ortodoksi.Poreklo Engleske kraljice vodi od Hazara iz Venecije koji su se doselili u italiju čije je nekadašnji prostor bio naseljen srbima stvorivši Vatikan malu državicu ispostavu preko koje sa ostalim umreženim strukturama vladaju svetom.Sva nesreća srbsko ruskog naroda je nesloga zbog vladanja i naivnost nasedajući na zavere što je razorilo ogromno prostranstvo najstarijeg naroda.

  10. adnan yenihayat says:

    500 yıl osmanlı idaresinde kalmak,bazı srplar için kabul edilemez bir olay,kosova şavaşından kendilerine kahramanlık öyküleri yaratmak doğal,miloş srplara göre büyük kahraman,ve bütün srplar miloşu bilir,oysa kosova savaşı türkler için yüzyıllar sürecek maceranın başı,biz osmanlılar sultan muratın türbesi nerede onu bilir,bizim için önemli olan budur.

  11. adnan yenihayat says:

    nije vazno koje koga kako ubio,sultan murat je krenuo putem koji traje 500 godina,mise sa sultanom ponosimo,a lepu srbiju i lepi srpski narod volimo,jer sa vama imamo mlogo lepih uspomena,i zelimo samo tih lepih dana dase secamo.

    • Joe says:

      Istrebicemo vas kad-tad! Vi ste najvece Zlo!

    • Nebeska Srbija says:

      Kako nije vazno?!Ko zaboravi istoriju,ona mu se ponavlja!!!sad vi lepo nazad u Tursku i da ne dolazite vise.

  12. Pingback: Zašto Turska istinu o Kosovskom boju čuva kao najveću tajnu i šta se to desilo kad je toliko dugo kriju? | SRPSKA ISTORIJA

  13. Milorad says:

    I tako Srbi dobiše bitku, razbiše Tursku vojsku, goneći ih do Anadolije, okupiraše Osmansko carstvi i vladaše 400-500 godina!!!

  14. Milan says:

    Bitka na Kosovu je karakteristicna po mnogo stvari. Najznacajnija je pogibija dva vrhovna komandanta dve suprotstavljene vojske koja se pre toga, a ni posle, nikada u istoriji nije ponovila. Srpske izvidnice su na vreme obavestavale srpskog cara o kretanju, brojnosti i opremljenosti turske vojske dok je prilazila Kosovu. Da, i tada je bilo obavestajnih sluzbi i politickih uticaja na odluke koje ce se donositi. Jedna struja srpskih vojskovodja je od Lazara zahtevala da se turska vojska napadne u pokretu dok su mobilni i neadekvatno rasporedjeni za bitku koja je neminovno predstojala i to u predelima dalje od Kosova. Imajuci u vidu brojnost, snagu, pokrete armija i logistiku koja ih je pratila mozda to i nije bila losa ideja. Druga, da se viteski sacekaju na Kosovu i u sudaru dve vojske izvojevaju pobedu. Shodno svojoj svesti i dostojanstvu, vitescu i cascu odabrano je drugo resenje. Znalo se sa koliko silom sultan dolazi i napravljen je takticki operativan plan da se konjicom, kao silom, direktno probija centar turske vojske ka barjaku sultana. Odabrani konjanici, vitezovi, su cinili udarnu pesnicu te grupe kojoj su druge jedinice stitile krila omogucavajuci im da ih neko ne zaobidje i dodje sa ledja kao i pomazuci im u probijanju centra protivnicke vojske. Vrlo odvazan, nadasve hrabar plan, koji je sve vodio u sigurnu smrt je sproveden u delo u samoj borbi. Nesporna je cinjenica da je doslo do pogubljenja sultana, od njegove ili ruke Obilica, ostaje misterija ali je i cinjenica da srpska vojska nije bila na klanici turskoj, vec odvazni i hrabri protivnik koga je turska imperija dobro upamtila kroz vekove. Na srecu, i srpska. Koliko nas je to iscrpelo pokazuje i visevekovna okupacija ali i pored svega se nije zatrla prica o uspehu Obilica u tom sukobu dve vojske na Kosovu.

  15. Mirsad says:

    Ma sve se zna samo se cuti...kazu i da se noz kojim je ubijen Murat cuva...cuva se i Muratov sator...a ubio ga je obican vojnik...samo se pravi mit da bi se o tome pricalo jer sve sto je pod velom tajni pokriveno traje i trajace...a da se sve objavi vise nebi toliko bilo interesantno ni za koga osim za istoriju... Srpska Pravoslavna crkva se nikad nije slozila ni sa datumom ni sa ishodom ni sa lokacijom kosovskog boja... Nadjite pecinu gde je ubacen jedan ceo vod i na zidovima cete naci odgovor...jer kako se to kaze gde Murat da pogine od obicnog vojnika to bi bila sramota za Turke...a ceo Srpski vod je bio prevaren i ubacen u pecinu da bi se reklo da je to bio Milos a ne obican vojnik i da bi Milosu pripala slava...samo jedno znam gde god su Srbi napravili sranje tu je bila rupa u istoriji i bilo je malo podataka...ma je li... Svuda misterije majku mu...ma recite bre vec jednom sta je bilo gde su vam profesori a gde su vam zapisi...verujem da se sve zna ali se cuti zbog MISTERIJE dok god je to misterija o tome ce se pricati... I jos nesto jedno od prezimena isklesano u toj pecini je bilo i prezime ZEBA

  16. Filipo-pulos says:

    Kada se istorijom bave laici, istoričari u kratkim pantalonama i prljavim gaćama, ulične i kafansko-astalske sveznalice, nacionalisti, onda su Srbi pobedili na Kosovu (ukoliko nisu onda je to zavera zapada - država koje tada nisu ni potojale), vlastela se proglašava vitezovima, a pojedinci čak znaju kako je došlo do Muratovog ubistva i šta je ko izgovorio tom prilikom. Eto to je znanje Srba o Kosovu. Zaista impozantno, ali zato neznaju kako im se zvali pradeda i prababa po ocu ili po majci i iz kog su se sela doselili u Beograd!

  17. Aruba says:

    Kako je Bosna najduze bila pod vladavinom otomanstva i danas se istice fundamentalizam pojacan ratom iz 92e i naseljenjem vehabija.

  18. Prorus says:

    Veoma je vazno razbiti jos jedan mit a to je da mi nismo bili pod turcima 500 godina vec tacno 345. Od 1459 do 1804.

  19. Don says:

    @Prorus... Govori se o 500 godina ropstva pod Turcima misleći na celokupni srpski etnički prostor. Dakle, misli se na delove današnje Bugarske i Grčke, a koje su tada naseljavali Srbi, i koji su bili u sastavu srpskog carstva. Zemlje Mrnjavčevića su takođe bile Srbija. Sad, što se danas potomci tog stanovništva više ne smatraju Srbima, to je neka druga priča, ali je činjenica da su se u vreme dolaska Turaka, pa skoro sve do njihovog odlaska, na svim tim prostorima svi oni smatrali Srbima. Dakle, ako se za početak turske okupacije uzme poraz Mrnjavčevića na Marici i zauzimanje njihovih zemalja (1371.), a kraj turske okupacije pobeda u prvom balkanskom ratu (1913.), onda je to tačno 542 godine ropstva pod Turcima. Znači, ne pet, nego pet i po vekova.

  20. Ljubezni Haralampije says:

    Odavno je bilo. Slabo se sećam. Ali Lazareva glava je kod njih, koliko znam. Trebalo bi da je vrate! A i da pročešljaju malo arhive. Kako će u Jevropi ako nisu transparentni?? (pitam se ja)

    • Aca says:

      Lupas gluposti glava je zajedno sa telom i svete mošti su kompletne nemoj da pricas o necemu sto ocigledno ne znaš

  21. Bosna says:

    Aruba zaboravio si napisati ko je poslao vehabije u Bosnu....sa ciljem da pojaca fundamentalizam

  22. Danilo says:

    Krenimo redom: Zašto turci ćute o kosovskom boju? Za njih je to bila minorna bitka sa malom kneževinom na putu prema Evropi.Turski anali nisu zabeležili ni Maričku bitku ni bitku na Pločniku pa ni samu Kosovsku bitku.Prvi zapisi o kosovskom boju u turskim arhivima datiraju tek 50 godina posle bitke. Murata je u jeku bitke kada je srpska konjica opasano prišla sultanovom komandnom mestu Bajazit ubio,a istovremeno je ubio i brata Jakuba.Da bi se prikrila ubistva i skrenula pažnju sa Bajazitove borbe za presto stvorena je priča o srpskom vojniku koji je na prevaru ubio Murata. za Robert-Radovan JOVIC-a najveži poraz i slom turaka i osmanske imperije dogodio se u bitci kod Lepanta,a ne na Kosovu.Osmanska imperija je imala većih problema sa prodorom Tamerlana na svoju teritoriju i to jemorala da spreči.Posle Kosovskog boja Srbija nije bila neka vojna pretnja pa je mogla biti ostavljena za kasnije obzirom da je postala vazalna država. Za Ljubeznog Haralampija razrešenje misterije glave Kneza Lazara. Ona se nalazi uz telo već vekovima,od prvog polaganja tela kneževog u Ravanicu.Ko mi ne veruje može lično da ode u Ravanicu i da se tamo uveri.Ja sam imao čast da je lično vidim.Dakle laž koja kruži Srbijom se širila i širi u političke svrhe a neuki da ne ponavljam definiciju poštovanog Filipo-pulos-a u svojoj gluposti slepo veruju i ponavljaju novinarsko političku patku iz devedesetih.

    • Jovan says:

      U kojoj to jos bici pobednici odlaze sa bojnog polja a ne kreću u pljačku i porobljavanje već se vraćaju pola veka kasnije? Nije sramota biti glup, ali upornost u tome može da iritira druge. Ende.

  23. Petar Kralj says:

    Srbi su pobedili Turke na Kosovu i onda su kao pobednici pali u višestoletno Osmansko ropstvo. Neko zaista ima surutku umesto mozga.

    • Zile says:

      Po zvanicnoj istoriji tj. falsifikovanoj su izgubili, ako se isprica cela prica istinita a ne lazna germanska onda sve ima s;isla i sve dolazi na svoje mesto, a znamo da su i austro ugari bili 200 godina pod turcima, mada su sebi smanjili , a srbima povecali brojke. Srbi su pobeli, ali su srpske teritorije koje su se protezale do azije bile zauzetem odatle cifra 500 godina...

  24. mile says:

    @Filipo-pulos: ne bih da ti kvarim masturbaciju, ali Srbin sam, rodoljub, znam imena i pradeda i prababa, i ko su i odakle su....znam svoje pretke od trenutka dolaska turaka na Balkan. znaš li ti nešto od toga? znaš li koji ti je predak izdao, i "prodao veru za večeru"?

    • Aca says:

      Lupas gluposti glava je zajedno sa telom i svete mošti su kompletne nemoj da pricas o necemu sto ocigledno ne znaš

  25. Končar says:

    "Jer, iako su Turci znali kako je njihov car zaista stradao, učinili su sve da se ta istina sakrije i uspostavi neka njima prihvatljivija i drugačija. Naročito su raširena turska tumačenja događaja u kojima se Muratova pogibija objašnjava podmuklim ubistvom, odnosno, ubistvom na prevaru." ****** Otomani su i doprineli stvaranju kosovskog mita, jer nije bilo prihvatljivo da su izgubili boj od slbijeg (brojčano) protivnika, što bi poljuljalo i njihov ugled (kao Imprije). Kosovski mit, carstvo nebesko,....naravno ne ostoji...kao ni Tarabičevo proročanstvo, Spis Porfirogenita, Hronika popa dukljanina....sve su to falsifikati, ....a ko želi da sazna u par sranica najobjektivniju istoriju Srba/Slovena, neka pročita ovih par stranica dela "Simeon Končar - Pradomovina Srba": http://slidesha.re/1B5bdUw što je naročito bitno, još tada je spis Porfirogenita proglasi nevažečim,....dok mi danas do takvih saznaa dolazimo mnogo lakše- radi se naime o jezuitskom "prepisu prepisa", dok originala "slučajno" nema. da ne pomiem kako "autor" opisuje događaje koji su se dsili par vekova kasnijedalje, ....

  26. niste istoricari pa ne znate says:

    Postoji verovatnoca da murat nije ubujen mucki. Stavise, jedan turski izvor pise da je ubijen tokom bitke, posle proboja srva klin formacijom, dok je lazar zaroblj3n poale vitke. Rasoustio jevojsku jer je valjalo spremati zetvu i otisao u samodrezu da se zahvali bogu. Bajazit je to saznao i uhvatio ga. Ne preterujte sa akcentom na viteski kodes jer istorija nije prica o casti vec o bezocnoj borbi za vlast. Da li je stefan nemanja ponudii bratu tihomiru vitesku smrt iki davljenje u sitnici. Da li je dragutin viteski postupio kad je oca napao kod gackog i oteovlast. Da li je milutin viteski postupio kad je napao brata, bratanca, ili sina kad je hteo da oslepi. A najbolji primer, da li je dusan viteski postupio kod velbuzda ili je prosto ubuo sismana. odgovor je prost, murat je usao u srbiju, a otadzbina se brani po svaku cenu. Ne pametujte previse i ne idealizujte istoriju jer nju su tvorili ljudi kao i mi. Dovri i losi, umni i oni koji to nisu. Jedan dan divni, drugi losi.

  27. rastko says:

    Trewba znati podatke o istoriski vazna tri Kosovska boja o kojima se u nas cuti. To je vrlo interesantno,poucno sa mnogo bitnih odgovora. Prvi KOsovski boj 1380 godine. Drugi Kosovski boj 1389 godine. Treci Kosovski boj 1448 godine. S postovanjem!

  28. poslednji mohikanac says:

    Slavna vremena, toliko nadahnuta borbom i stradanjem da jedna sila od otomanskog carstva 40 godina nakon kosovskog boja nije nastavila ekspanziju ka Evropi a jedna "mala" Srbija je u tom jednom danu dala nesto najbolje sto ima ne bi li se suprotstavila sili. Iako volim da verujem da je to dan kada je Srbija "zadobila carstvo nebesko" ipak moram reci da je to dan stradanja obeju vojski i jedna od najvecih bitaka na tlu Evrope. Udario junak na junaka, ja mislim da je tako bilo a da sve drugo mozemo samo nagadjati. Nastao je opsti haos i krkljanac, pokolj, hriscanstvo protiv islama, Evropa protiv Azije i niko se tu nije osramotio. Najvecu slavu ipak zasluzuje sprska vojska jer se srcem borila protiv snaznijeg osvajaca i uspela zariti mac u srce snaznijem protivniku. Do tada to nikom nije uspelo. Vecna slava ratnicima!!!

  29. rale says:

    erdogdu:vi nikad niste bili civilizovan narod, već benda pljačkaša,srbi nisu bili ljubomorni na vaše žen(verovatno su ih dobro karali)miloš obilić jeste ubijo murata.

  30. Markoni says:

    Srbi su pobedili Turke na Kosovu i onda su kao pobednici pali u višestoletno Osmansko ropstvo. Neko zaista ima surutku umesto mozga. Ma nemaju ni surutku. Praznoglavci, duva im kroz uši.

  31. sultan says:

    a kako turci dodjose do kosova polja...da nisu mozda preko marice gdje se odigrala cuvena maricka bitka gdje je 11ooo vojnika sjebalo citavu srpsku pijanu konjicu od oko 50000glava...zanimljivo...ovi tipovi bas zive u proslosti gore je jedan decko dobro napisao kako bi bilo lijepo da svi zivimo u miru i da se ljubimo...

  32. sultan says:

    a kada je rijec o kosovu...kako covjek gore napisa da su crkve zvonile pobjedu srba,samo me zanima koje proglasio pobjedu jer je to tacno da je poslat emanet da su turci pobjedjeni a nema veze s mrtvim muratom i glupostima ali mozda ima veze sa lijevim krilom tada kosovske vojske koju je predvodio pazi sad vlatko vukovic" bosanac" katolik koji je probio lijevu stranu i natjerao turke ali turci su jako pametni bili pa su brzo skontali gdje im je lakse pa naravno preko srba jer s bosancima se tesko na kraj izlazi...tako da je steta sto na bojistu nije bio jos jedan vukovic...

    • Boban says:

      Ko se razume shvatiće, tursko levo krilo je stajalo naspram Srpskog desnog krila a desno krilo je vodio Vuk Branković, a ne Vlatko to možeš lako proveriti svuda i nemoj da mlatiš praznu slamu kad i ti to dobro znaš nego izvrćeš istinu

  33. Pera says:

    Kakva crna pobeda budale jedne...Šta mi ih pobedili, a oni nas poroblil...Gde tu ima logike, nego u trabunjanju ludog Deretića...Nadjite neku drugu bitku da joj se divite, neku koja je pobeda...

  34. belajev predrag says:

    mARA SE SKINUTI ANATEMA SA BUKA BRANKOVIĆA DA JE IZDAJNIK JER ON JE NAJVIŠE UČINIO U BITKI NA KOSOVU

  35. Šone Odžaci says:

    Turke su dobili bez daljnjeg, mada je bio problem što je u turskoj vojsci bilo 60% Srba koji su za lepe pare ratovali ili bili podanici vazala, lazarevih komšija koji su sa Lazarem i pre Turaka jednako ratovali pa ajd sad što da mu uz pomoć Turaka ne smrse konce. Ustvari oni su ratovali i između sebe ali su Turci rekli da nema više šorke jer su oni sada gazde. Posle bitke je došlo do tuče zbog plena gde je izginula preostala vlastela a tozla su odneli obični vojnici i sa tim tozla se odselili u Zapadnu Evropu da više ne rade za vlastelu, tj preživele i obudovele žene. Naravno, posle bitke je došla i kosovka devojka da traži tozla po bojištu ai su oni sve odneli, nije ostalo ni grama...

  36. cnbc says:

    citajuci ove komentare stice se utisak da ljudskoj mrznji i gluposti nikad kraja... tadasnje drhtanje evrope pred silinom islamske vojske koja je prijetila da macem zavede red je rezultiralo kosovskom bitkom. Ideja da se po svaku cjenu sprijeci prodor islama potekla je od samog pape, naravno jedini nacin je bio da se to desi na tadasnjoj granici izmedju srbije i 5urske tj. Na kosovu. Pod blagoslovom svete stolice na kosovu se skupila vojska kako Austrijski istoricar Joshep Von Gomer kaze " vojska od 7 jezika" a misli se na sledece narode: Bosance, Madjare, Bugare, Albance, Djenovezane (Italijane), Austrijance i Srbe, nekoliko hiljada njemackih dobrovoljaca kao i odredi templara-krstasa sa sjevera europe. Vazan podatak kojeg srpska istorija takodje krije jeste to da je Islamska vojska bila tri puta manja od po najvecem broju istorijskih izvora 25 do 30.000, dok se na strani krscana borilo od 90 do 100.000 ratnika. I pored svih odvracanja muratovog vojnog vrha da ne ulazi sukob na tom mjestu sa tri puta nadmocnijim neprijateljem Murat je posle sna kojeg je usnio nekoliko noci pred bitku ipak odlucio da sprijeci prodor krscana prema Istambulu sto je bio cilj tadasnje svete stolice iz vatikana. Sto se tice za srbe toliko misteriozne pogibje murata najveci dio istorijskih izvora tvrdi da je murat ubijen odmah posle pobjede Islamske vojske zajedno sa mladjim sinom JAkubom od tada lukavog i zeljnog prijestola njegovog starijeg sina Bajezita. Vazno je napomenuti to da je prema pisanju djenovezana i madjara Milos Kobilic bio veliki p4ijatelj sa Muratom i da je stradao u borbi a njegovo velicanje licno Bajezit naredio.da bi u Istambul poslo vijest o podlom ubistvu Sultanq od strane njegovog najblizeg saradnika i tako skinuo sa sebe sramotu i nasilje kojem je i kasnije kroz vladavinu bio jqko sklon.

    • Joe says:

      Koja si ti budala, hodza ti odsekao i mozak sa parectom kozice, a konstantinopolj je bio grcki do 1453 malumni kretenu!

  37. Pera says:

    Turci došli, mi ubili Murata, pobedili u Kosovskom boju...I kako su onda držali Srbiju 345 godina u roblju? Nek mi to neko objasni, ako je Kosovo pobeda, kako smo bili roblje 345 godina...Ili je možda Kosovski mit stvoren da akomulira sramotu na Marici I pokazatelj koliko je obezglavljeno bilo Srpsko carstvo, kada je 800 Turaka moglo da pobedi u sred noći 70 hiljada Srba? E tu je logika...

    • dog says:

      Pad srpske despotovine (20. jun 1459) => 70g posle kosovske bitke Pad kraljevine Bosne (1463) => 74g Pad Hercegovine (1481) => 92g Pad Crne Gore (1496) => 107g Da si ucestvovao u bici umro bi smatrajuci da si pobedio. Izmedju dva svetska rata je proslo 22-3 godine Izmedju drugog sv. rata i 90tih je proslo 45 godina - da li to znaci da su nemci pobedili u drugom svetskom ratu posto se pre 10g smatralo da nemacka vlada evropom?

  38. Pera says:

    Karadjordje je veći vojskovodja od Lazara bio...Lazar bolje da je manje pričao o Carstvu nebeskom, a da je vise jačao saveze I planirao kako da nadmudri Turke...Svako ko zna strategiju gleda da shvati kakav je protivnik...Turci su nomadi, nisu naviknuti na brda, jer je pustinja odakle su poreklom ravna ko palačinka...Lazar to nije znao...Plus nije došao na Maricu, jer je hteo da Vukašin padne, a posle je kleo da dodju na Kosovo, da on nebi izgubio glavu... E vidite, razlika izmedju Karadjordja I Lazara je što je Lazar imao 30 hiljada vojnika, oklopnika obučenih a nije znao da ih upotrebi protiv Turaka kojih je bilo za samo 10 hiljada vise tj 40 hiljada...Posle Kosova nije pobijeno svo muško stanovništvo, već svo muško stanovništvo sposobno da ratuje... E a Karadjordje je sa šakom jada od 9 ipo hiljada na Mišaru na lukavstvo potukao Tursku silu od 40 hiljada vojnika, plus Napoleonovi artiljerci su pomagali Turke... Tako da smo mi Srbi slepci...Slavimo uvek gubitnike, samo zato što su umrli kao ,,mučenici'', a nikada ne slavimo pobede...To je problem, od vajkada se Srbima usadjivao kompleks gubitnika...I Bugari I Madjari su bili pod Turcima, pa ne kukaju I ne pričaju kako će ponovo biti pod Turcima...A mi smo mazohiste...

    • Nebeska Srbija says:

      Nije bolest sve sto boli,sram te bilo!

  39. Abeer says:

    I really apctpeiare the Qik videos, but almost entirely because your content is so strong and takes advantage of the technology. For many others, Qik would just mean that bad content is available on-line sooner!What type of battery life are you getting for taking videos, and are you using an iPhone AT&T SIM/account or a separate carrier account?

  40. milutin says:

    kO POZNAJE turski samodržavni mentalitet, zna, da su GALAVRI TURSKI OKO i Murata,8/ pre svega njegov preživeli sin Bajazit / poražeNI na Kosovu morali potruditi da sakrijui Svoj sramni poraz od ‚‚kaurske vojske‚‚ bAJAZIT SE NIJE SMEO U tURSKU VCRATITI BEZ mURATOVE GHLOAVE, JER BI ZBIOG TOGA IZGUBIO SVOJU. .dIVLJENJA JE VRE3DAN NJEGOV JUNAČKU POVRATAK IZ BEŽANIJE U VREME KAD SE POVEDNIČKE VOJSKE TRIJUMFALNO VRAĆALE u svoje zemlje POSLE BOJA NA kOSOVU, a PARISKE crkve i rimske katedrale uveliko proslavljale pobedu hriščanske vojske a Turska tek posle skoro sto godina u novom pohodu osvojila ne samo Srbiju nego i sve pravoslavne zemlje do Beča.Jedino što je tga pobeda bila pirova, jer je Srbija izgubila pola svog muškog stanovništva pa joj ova pobeda i jeste vrsta poraza jer je označila put u ropstvo zbog daljeg toka dogadjaja. uostalom svaka naša poobeda u daljoj istoriji bila je na kraju poraz sto dobro svi znamo iz naše novije istorije.

  41. Vucka Gora says:

    Vojvoda Vojin rodonacelnik se 2 puta zenio, u prvom braku imao je najstarijeh sina Milosa, sa zenom iz hercegovine, koji se pokazao kao odlican politicar i odlican junak. Sa drugom zenom, sestrom cara Dusana imao je 3 sina, najmladji je bio Milos. Pobjedom na Plocniku gdje je bio tesko ranjen i zrtvovanjem u boju na Kosovu opravdao je svoju velicinu i svoje Nemanjicko porijeklo( bio je clan reda vitezova zmaja u kojem su bili svi Nemanjici, a njegova majka je bila ssestra Dusanova). Od njega je Altoman nazvan po svome brate koji je kasnije poznat kao Vojvoda Altoman koji je gospodario Budvom. Od Vojvode Altomana su: Vojvoda Marko, DJuro, Marota, Brajan. Vojvoda Marko je opjevan u pjesmi seoba Vojinovica u Zetu ( Crnu Goru). KAda su ih turci napali u dvor i zapailili ga, oni su dali casnu rijec da se nece niko poturciti i da ce svi izginuti u boju. Vojvoda Marko , Djuro i Marota i ginu, Brajan je prezivio i uzima malog Markovog sina Vuka, kojeg vodi u Zetu. Ivan Crnojevic Brajana smjesta na Ljubotinj, a malog Vuka uzim kod sebe, kada je Vuk( kojeg su svi zvali Vujo od miloste) odrastao, daje mu na upraljanje prostor od Skadarskog jezera do mora i Lovcena. Smrcu Ivana Crnojevica, a izdajom njegovih sinova pravoslavnom rodu Stanisa- Skenderbeg postaje naljuci neprijatelj najboljem drugu Vuku- Vuju Manitome Vojinovicu ( poznate u istoriji medje Vuka manitog). OD Vuka Vuja nastaju Vojvode i Spahije iz kuce Vujovica redom Novak, Marko, Raic, Vujo ( priznat od turskog sultrana zlatnim Fermanom kao Spahija i vladar Crne Gore), Jovan i brat mu Mircet, Martin, Nikola, Drago ( oslobodio Herceg Novi) , Niko, Simo, Scepan( zadnji vladar iz porodice Crne Gore).

  42. Vucka Gora says:

    Iza njih ostaje potomstvo koji zive na KOmarnu. 1943 u napadu italijana na Komarno zapaljena je kuca u kojoj je Scepan zivio i njegovi naslednici, zapaljen je i ferman od sultana, a mnogo blada pokradeno i opljackano.

  43. jovan says:

    Pa sto smo onda bili u ropstvu 500 godina?

  44. Nenad Petrovic says:

    Nema pouzdanih dokaza da li je bilo ovako ili onako, ostala su samo neka pitanja na koja za sada nema odgovora. Ali, bez obzira na to, postoji mnogo dogadjaja koji se uopste nisu odigrali onako kako ih zvanicna istorija prikazuje. Primera za to je mnogo, kako u bliskoj, tako i u dalekoj proslosti i nisu svi povezani sa istorijom srpskog naroda.

  45. jeeeste says:

    Momak,kako ti nemas pojma. Turcima je trebalo 70 god da se oporeave,ali zato sto je Tamerlan u bici kod Angore 1402 razbio turske snage,i ubio kasnije Bajazita. Potpomogao gradjanski rat u turskoj. Turci od stotina bitaka koje su vodili i ne znaju za Kosovsku bitku...bukvalno. To sto je ona sve sto mi imamo u mraku koji je zavladao je nasa tuzna istina.

  46. Mladen Radic says:

    Pošto su Turci pre kosova već pobijedila jedan deo Srba na Marici logično bi bilo da su ti porobljenji morali ratovati na njihovoj strani. Zamislite scenario da je jedan od tih Srba igrom slučaja dobio priliku da pridje Muratu i da ga ubije.Možda samostalno možda po nagovoru drugih Turaka odnosno Bajazita.Možda je bio i ucjenjen da mu ubiju porodicu ako ne pristane

  47. Krsto Dj. says:

    Vidi ga 'grk'pa se pravi pametan...bolje gledaj sebe i tvoju izmišljenu bavarsku istoriju...Samo Oton kao princ je pisao...da je 'tata'sakupio sve koji nemaju od cega da zive...i koji nemaju kuce...njih oko 30000,...'to će da mi bude narod'...od takvis si nastao jadniče...od beskucnika i ološa koji se prodao za tanjir supe...zato se pokri usima i čuti...jer tada u vreme Kosovskog boja...Helena (secikesa i prevaranata)je bilo samo malo po periferiji Atine... Čitaj Herodota...pa se opismeni...a ne Švabe i 'pirgave' engleze...koji su vam uz vatikance pisali istoriju...kako bjima treba...nalepivsi se na tu takvu vasu...jer svoje nisu imali...(imali su...ali se nisu imali cime ponositi)samo je u tome problem... Ali istorija je ponavlja...i iz istorije se uci... Daće Višnji snage mom Srbskom rodu da ispravi i ne ponavlja iste greske iz istorije...nego da zatire...gamad...ko sto oni nas pokusavsju vekovima

    • Krsto Dj. says:

      Odgovor ovom 'filipopulosu'... 'grk'....pa nesto pise i pametuje...Bože ti sačuvaj... Fige eki sto horio su...vlameno Ta kitas dikosu istoria,ama ehis...pustara malakismeni

  48. Aleksandra says:

    Dominirati druge narode i terati ih na tvoju veru, ništa u tome ima lepog i plemenitog. Vaša kultura je velika ali i toliko govori o vama kao narodu. Žao mi je šta se danas dešava u Turskoj i diktatura vašeg presednika. Molim se Bogu da vašem narodu se ne desi što se mom narodu desilo. Da bude pod čizmom diktature 500 godina.

  49. Deda Jova says:

    Sliccno mislim i ja, mada nisam Turccin. Plus, ako se vecy toliko uzdizze Miloss OBilicy, bass me zanima, kako se njegovo delo atantata uklapa u vitesska pravila onog doba? Ja naime sumnjam da se ne uklapa. Otisso Turcima pa reko da prelazi na nj stranu, ssto je u ono vreme bilo priliccno normalno i mislim da se ne kosi sa vitesstvom. Pa onda ubio ccoveka. Tako nessto sigurno nije bilo u sklopu vitesstva, jer bi da jeste, Turci bi Obilicya vitesski ubili ili strpali uzatvor, makar privremeno.

  50. milan says:

    POštovani gospodine koji razumeš i čitaš srpski jezik, a odgovaraš na turskom budi "junak" pa odgovori na srpskom da te svi razumeju, a ne da se kriješ.Srbi su za vas turke uvek bili miroljubiv ali kad zatreba i ratoboran narod kako bi se odbranili od vašeg mira.Vas ne napadam ali osvrnite se unazad kroz istoriju vi ste uvek napadali,otimali,prinudno odvodili mladiće regrutovali u vašu vojsku,silovali...Pomirite se sa sudbinom...ceo svet je obeležio vaš poraz 1389 godine...Venecija,Pariz...izgubili ste a sto je najgore došli ste da porobljavate u ime vaše nakaradne vere, dok smo se mi u ime vere branili.Tako vam se i vratilo tako će vam se i vratiti.Miloš nije izmišljen i kreiran lik on je oličenje slobode pobede junaštva i nečega što čete kriti i pamtiti dok ste živi.Uostalom na turbetu na Kosovu upisano je njegovo ime..pozdrav "nevernici".

  51. Pingback: Istorija

  52. astrolog says:

    Turska sramota je u činjenici da je jedan srpski knez sa svojom malenom vojskom i sa svojim vitezom Milošem Obilićem u boju na polju kosovskom doprineo ubistvu turskog cara i razbijanju do tada najveće vojske.

  53. Mihailo says:

    Ovo su sve budalaštine. Gde je srpska vojska mogla na tursku moćnu vojsku.A “ podvik”Miloša Kobilića je obični kukavičluk. Turci su vas rasturili kao bugarsku skupštinsku.Ne zavaravajte narod sram vas bilo.

    • Suzuki Vitara says:

      Mikice, uhvatim te za kikice, dok mi fafas kobaju. Ne stidi se gladnice mala turska i usraska.

      • Jedan tamo... says:

        Hvale vredno poetsko nadahnuće. Komplimenti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *