Зашто волим Русе? Због Доњецка!

Zašto volim Ruse? Zbog Donjecka!

22 maja 2017

Piše: Miodrag Zarković

Kada su na nekoj književnoj večeri Mešu Selimovića upitali kako je moguće da on sebe, sa takvim imenom i prezimenom, ipak doživljava kao Srbina, čuveni pisac je odgovorio: „Do `41. sam se smatrao Srbinom a da nisam ni znao zašto – ali od `41. znam zašto!“ Pozajmiću ovo Selimovićevo pojašnjenje, kako bih ga u nešto izmenjenom obliku primenio na sebe i ljubav prema ruskom narodu.

Zaista, do skoro se uopšte nisam udubljivao u razloge naglašene naklonosti koju sam oduvek osećao prema Rusima. To je nešto što sam pokupio sa vaspitanjem. Očev otac, recimo, nije podnosio komunizam i komuniste, ali je u sportu obavezno navijao za Sovjetski Savez, više nego za SFRJ, koja, iskreno govoreći, u našoj porodici nije uživala preterani ugled. Ista priča i sa majčinom majkom, koja je takođe prezirala „crvene“ (kako i ne bi, kad joj je 1947. jedna oficirska prokletinja autom usmrtila desetogodišnjeg sina i nikada za to nije odgovarala!), ali nipošto nije davala na SSSR.

Rusi su braća. Nešto najbliže što Srbin može da ima. Tako su nas učili od malena. I na to nije mogla da utiče nikakva ideologija.

Niti je tome bilo potrebno ma kakvo objašnjenje.

Od prošle godine, međutim, objašnjenje ipak postoji. Lane sam, naime, pobliže upoznao Ruse, i to ne samo one u Rusiji, nego još više narod u nepriznatom Pridnjestrovlju i naročito onaj u raskrvavljenom Donbasu. Meseci provedeni u ratom zahvaćenim Donjecku i Lugansku pružili su mi najočigledniji mogući razlog ljubavi prema Rusima. Isti taj razlog su sada sagledali i moji saputnici, njih četvorica, koje sam poslednjih dana aprila poveo put Donjecke Narodne Republike. Prvi put kročivši u Novorusiju, došli su do istog obrazloženja za rusoljublje do kojeg sam stigao i ja:

Ruse je nemoguće ne voleti.

„SERBIJA! SERBIJA!“

Tačnije, moguće je, ali samo ako ste zaraženi „mudrostima“ belosvetskih zlotvora kakav je bio i Vinston Čerčil, koji, u onom svom nakazno suženom poimanju čovečanstva, za Rusiju nije mogao da smisli ništa lepše nego da je to „tajna umotana u zagonetku i obavijena nepoznanicom“. Valjda je u njegovom izopačenom umu to trebalo da bude pohvala. U stvari je samo razotkrio svoje, tako uobičajeno zapadnjačke, strahove i frustracije, o kojima onako ubedljivo piše ruski naučnik Sergej Georgijevič Kara-Murza u svom kapitalnom delu „Manipulacija svešću“: sve što ne može da se smesti u ustaljene šablone treba namah proglasiti za tajnu, po mogućstvu zlokobnu, i nadalje tretirati kao opasnost.

Srećom, nas petorica ne potičemo iz nacije koju su krojili Čerčil i slični gangsteri. (Mada smo svi rođeni u Brozovoj tamnici od federacije, čijem je nastajanju upravo Čerčil presudno doprineo – ali to je neka druga priča.) Mi smo u Donjeck pristigli iz Srbije.

A srpsko poreklo tamo otvara bukvalno sva vrata.

Avaj, ne otvara i ventile za vodu. To smo, mučeni, morali sami. I to u najneverovatnijim okolnostima – na praznično ukrašenom Olimpijskom stadionu, u kabastim vatrogasnim odelima koja nikada ranije nismo nosili na sebi, pod užarenim donbaskim suncem koje nam je spržilo i ono malo samopouzdanja, a okruženi hiljadama i hiljadama gledalaca koji su pokličima cepali nebesa:

„Serbija! Serbija!“

Evo kraćeg osvrta na uzroke koji su doveli petoricu Srba u opisani položaj. Sve je počelo nekih mesec-dva ranije, kada su me iz Ministarstva za vanredne situacije Donjecke Narodne Republike pozvali na međunarodno takmičenje vatrogasaca, zakazano za 29. april upravo u njihovom glavnom gradu. Poziv je bio upućen meni naprosto zato što su me poznavali od prošle godine. Pitali su da li bih u Srbiji mogao da okupim vatrogasno-spasilačku ekipu, koja bi odmerila snage sa kolegama iz Donjecka, Luganska, Rusije i Abhazije. „Naravno“, odgovorio sam, mada u životu nisam upoznao niti jednog profesionalnog vatrogasca.

O gašenju požara ne znam ama baš ništa. Ali sam zato prilično upoznat sa: 1) mukama i nedaćama Srbije, i 2) mukama i nedaćama Donbasa. Savršeno sam svestan da jedni drugima mnogo značimo i da jedni drugima možemo presudno da pomognemo.

Uostalom, kada braća zovu, to se ne odbija.

Odmah sam se bio bacio u potragu za učesnicima, koja se ispostavila daleko teža nego što se na prvi pogled činilo. Pitao sam najpre prijatelje iz Kosovske Mitrovice da poziv proslede tamošnjoj vatrogasnoj službi, ali mitrovački vatrogasci nažalost nisu mogli da ga prihvate, između ostalog i zbog zamršenog stanja sa njihovim putnim ispravama kojem je kumovalo protivustavno delovanje zvaničnog Beograda u proteklih devet godina. Tako je propala prilika za istorijski susret nepopustljivih Srba sa severa Kosmeta i neustrašivih Rusa iz srca napadnutog Donbasa.

Ništa više sreće nisam imao ni u daljem traganju. Zvaničnim vatrogasnim službama više se nisam ni obraćao, to bi u predpristupnoj Srbiji bio krajnje jalov posao – dok bi se priučeni stranački nameštenici međusobno dobacivali mojom molbom, sve čekajući da odobrenje ili zabrana stigne „sa viših instanci“, samo bih izgubio i vreme i živce. Zato sam nekoga sa vatrogasnim iskustvom pokušao da nađem među poznanicima mojih poznanika. Pojavilo se nekoliko zanimljivih kandidata, ali, iz raznoraznih, mahom ličnih razloga, ni od njih na kraju niko nije mogao da krene sa mnom put Donjecka.

Stoga sam najzad među rođacima, prijateljima i saradnicima (sa vatrogasnom službom upoznatim taman koliko i ja), probrao one koji će Srbe dostojno predstavljati, ako ne na samom borilištu, a onda uopšteno u putu i sveukupnom dodiru sa Donbasom: dostojanstvom, stavom, ponašanjem, izjavama, srdačnošću. Njih četvorica, plus ja peti.

„PORAZ“ IZ SNOVA

Takmičenje se pokazalo daleko zahtevnije nego što smo pretpostavljali. Strahota do strahote: morali smo da trčimo, skačemo, teglimo, da se provlačimo i penjemo, da sečemo metale i spajamo vatrogasna creva u jurišu… Iako su nam organizatori, uvidevši naše nesnalaženje, čak dodelili i par profesionalaca kao ispomoć, u konačnom poretku završili smo na osmom mestu. Od ukupno osam ekipa.

Neko bi možda rekao da je to poraz i bruka. Ali, ako i jeste, onda bih poželeo sebi još takvih bruka i poraza u životu.

Sve vreme smo, naime, bili miljenici celog stadiona. Počev od ostalih ekipa, koje su nam prilazile kao rodu rođenom. Pogotovo su srdačni bili takmičari iz Rusije i Abhazije.

Rusi su bili možda i najmnogobrojnija među gostujućim posadama. Besprekorno fizički spremni, prosto su plenili i izgledom i držanjem. A kada su, ujutro na dan takmičenja, ušli na stadion, prvo što su uradili bilo je da – pozdrave braću iz Srbije! Prišli su nam i svi do jednog, a bilo ih je barem tri puta više nego nas, izgrili se i izljubili sa svakim ponaosob, završivši celo to upoznavanje sa nekoliko zajedničkih fotografija. Posebno nam se obradovao Nikolaj, momčina kao od kamena, inače rvač u slobodno vreme, a star tek dvadesetak godina. Ako je suditi po njemu, rođenom usred društvenog sunovrata devedesetih, Rusija i ruska mladost potpuno su se oporavile od pogubnih posledica perestrojke i zloglasnog „otvaranja prema Zapadu“, koje je Zapad koristio nemilice čerupajući ruska bogatstva.

Abhazi su pak fenomen za sebe, shvatljiv jedino kad se uporedi sa nekom od onih država koje su iz neobjašnjivih razloga sveprisutne u našoj, srpskoj javnosti. Kao primer takve države neka posluži recimo Belgija, o kojoj prosečan Srbin, pa i pisac ovih redova, zna mnogo toga, čak i ako nije nogom kročio tamo: te Brisel, te Flamanci i Valonci, te Anderleht i Briž… Pri čemu ta Belgija nikada ništa dobro nije učinila za Srbe ili Srbiju. Naprotiv, kada god su se petljali u naše poslove, bilo kroz NATO bilo kroz Evropsku uniju, to je bilo na našu štetu i nesreću – a što je sve još i bezazleno u poređenju sa zastrašujućim zločinima koje je belgijska kraljevina istorijski počinila u doba kolonijalizma nad Afrikancima, odnosno u Kongu, i za koje nikada nije snosila nikakvu odgovornost niti platila ikakvu odštetu. A opet su Belgija i Belgijanci prosto nezaobilazni u ovdašnjoj javnosti, toliko da se često navode kao primer uspešne države i nekakvog naprednog naroda.

Nasuprot tome, Abhazija se u Srbiji jedva i pominje. O Abhazima i njihovoj državi znamo veoma malo, ili nimalo. Srpski novinari tamo ne zalaze, nema putopisa odande, nema agencijskih vesti, u srpskim školama se ne izučava povest tih krajeva, sa Abhazijom nemamo ni diplomatske odnose, ogromna većina nas i ne zna nikoga ko je makar slučajno bio u dodiru sa nekim Abhazima.

E, to bi valjalo menjati. Oba.

Belgija bi trebalo da najzad dobije u Srbiji onoliko pažnje koliko i zaslužuje, što će reći, najbolje da se uopšte i ne pominje. (Isto tako i ostale besmislene države iz onog papagajskog hora koji u stopu prati Ameriku u svakom nepočinstvu – Holandija, Danska, Švedska itd). A Abhazija bi mogla da nam služi kao svetao primer naroda i države koji su ne tako davno, avgusta 2008, ustali u odbranu vlastite slobode pred nasrtajima američkih plaćenika – što je već više nego što je Belgija ikada uradila za svoju ili međunarodnu pravdu i čast.

SAMO SLIKANJE SRBINA SPASAVA

Dozvolite mi još jedno poređenje: siguran sam da se nikada niti jedna belgijska skupina nije nekome, a pogotovo ne nepoznatim ljudima, obradovala onako kako su se nama obradovali Abhazi. Već prvog dana našeg boravka u Donjecku, u hotelu u kojem smo svi bili smešteni, čim su saznali da smo iz Srbije Abhazi su prišli da se sa nama izgrle, izljube i da zajedno nazdravimo. A onda smo taj ritual, do rastanka tri dana kasnije, ponovili još nekih stotinak puta! Utvrđivali smo gradivo svaki put kada bismo se sreli, svejedno da li u restoranu ili baru ili hodniku.

Koliko im je spoljašnost naizgled gruba, toliko su Abhazi po prirodi druželjubivi, veseli i razdragani. Ko zna kakva bi nas još prijatna iznenađenja vrebala u toj zemlji, samo ako malo pokažemo zanimanja za nju.

(Uopšte, mnogi istočni narodi, pogotovo oni koji su se svrstali u rusku sferu uticaja, već vekovima održavaju svoje kulture, društva, ustanove, pa i države… a da se nikada nisu oslanjali na kolonijalno izrabljivanje nemoćnijih civilizacija, kao što su to radili „naši evropski prijatelji“. I, na osnovu vrlo površnih saznanja koja o njima imamo, mnoge od tih nacija ostavljaju čestit i ponosit utisak. Ko zna kakva sve iskustva i saznanja možemo jedni drugima da prenesemo…)

Posebnu čast ukazao nam je i ministar DNR-a za vanredne situacije Aleksej Kostrubickij, koji se, zajedno sa celokupnom svojom pratnjom, sa svakim od nas petorice ponaosob izgrlio na završnoj svečanosti, na očigled mnogobrojnih kamera i petnaestak hiljada gledalaca na tribinama. Uostalom, istu pažnju sve vreme su nam ukazivali bukvalno svi iz ministarstva, prvenstveno zamenik ministra Dimitrij Kostjamin.

Ipak, i pored svega toga, opet smo na kraju bili zatečeni kada su, po završetku takmičenja, nekolike stotine ljudi pojurile sa tribina da se slikaju sa nama! Isti oni ljudi koji su nam do tada mahali i skandirali sa svojih sedišta, sada su se spustili na atletsku stazu kako bi ovekovečili taj događaj.

Nepun sat smo stajali i fotografisali se sa gledaocima. I mlado i staro, i muško i žensko, prilazilo nam je raširenih ruku i osmeha, grlilo nas i celivalo, a onda poziralo sve dok ih sledeći u redu ne bi pomerili kako bi zauzeli njihova mesta.

U jednom trenutku nam je prišlo njih troje, dva mladića i devojka, svi od nekih 18-19 leta. „Nas ovo takmičenje uopšte ne zanima, mi smo i došli samo da bismo se slikali sa vama“, rekli su nam, pre nego što smo okinuli jedno desetak zajedničkih fotografija. To devojče je, inače, od sreće bukvalno poskakivalo dok je stajalo između nas!

I nije samo Olimpijski stadion ključao zbog toga što su došla braća iz Srbije. Dejan Berić, čuveni srpski dobrovoljac koga je DNR odlikovala za zasluge u odbrani od kijevske agresije, kasnije nam je pričao da mu je mobilni neprestano brujao od poruka koje su mu stizale, sve do jedne javljajući mu o nekim Srbima koji prave šou na stadionu.

U svakom slučaju, za ceo život se nisam toliko naslikao kao tada i tamo. Američki urođenici verovali su da fotografisanje zarobljava čovekovu dušu na snimku. Ako su u pravu, nemam ništa protiv: neka mi je duša i ostala kod tih predivnih donjeckih ljudi; bolje prebivalište ne bih joj ni poželeo!

Kao što voljenoj Srbiji ne mogu da poželim ništa dragocenije, nego okretanje od Evrope i svakojako približavanje ruskom svetu. Jer, nasuprot raširenoj zapadnjačkoj propagandi koja Ruse predstavlja kao hladne i proračunate imperijaliste, istina je potpuno suprotna: rusko okrilje je zapravo jedino jemstvo bezbednosti i napretka u današnjem svetu. Donbas je tek poslednji dokaz tome: pogotovo sada, kada – u šta smo se i mi uverili u razgovorima sa nekim od tamošnjih vojnih i društvenih predvodnika, pa i prilikom obilaska prvih borbenih linija – više i ne kriju koliko im je sama Rusija pomogla da se odupru kijevskoj hunti.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Kulak says:

    I ja volim Rusiju,Abhaziju,Južnu Osetiju,Pridnjestrovlje,Donjecku Narodnu Republiku,Lugansku Narodnu Republiku.Volim i trenutno okupirani Harkov,Dnjepropetrovsk i Odesu.Volim ih jer i oni vole nas Srbe.Vole nas.A sve više o našoj braći i znam.I to me čini ponosnim.

  2. Brana says:

    Hvala na divnom članku. Pozdrav iz Bačke.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *