Зашто Вучић није требао да иде код Клинтона?

Zašto Vučić nije trebao da ide kod Klintona?

24 septembra 2016

branko-radun-917

Piše: Branko Radun

Većina će odmah reći da nije moralno prihvatljivo sedeti zajedno sa čovekom koji je bombardovao Srbiju, ali i vodio vojne operacije protiv Republike Srpske. Mnogi su, čak i oni koji nisu „patriotske orijentacije“ osetili gorak ukus u ustima kad su gledali premijera Srbije i bivšeg predsednika SAD na panel diskusiji.

Sa ljudske i moralne strane gledano, lako je osuditi takav nastup kod „Klintonovih“, a isto tako i dodati da mu je to veliki minus koji će mu se pre ili kasnije obiti o glavu. Prvi deo suda o moralnoj neprihvatljivosti nekog susreta ili sastanka će „realisti“ pokušati pobiti stavom da srpski lideri moraju da se viđaju sa liderima zapadnog sveta, a pre svega Amerike jer su oni gospodari igre na dobrom delu planete, a posebno na Balkanu. Zaista, teško je baviti se politikom, a napraviti spisak zapadnih političara sa kojima se ne želite videti. To je luksuz koji sebi danas skoro niko ne može priuštiti.

Dodatni argument onih koji misle da je ipak trebao ići kod Klintonovih jeste da je tamo govorio i o srpskoj poziciji i o srpskim žrtvama u ratu. Tačno je da niko nije bio iz Srbije, da bi slika o Srbima u ratu i posle rata bila više jednostrana no što je ovako. No tu razlika i nije tako velika – reč je o nijansama unutar zadatepriče o „sprskoj krivici za zločine i ratove“. Svakako ovaj arugment nema neku naročitu težinu ako se sve uzme u obzir. No to nije ni bio pravi razlog odlaska Vučića u SAD.

Pravi razlog je u predizbornoj kampanji za predsednika SAD koja ulazi u finalnu fazu. Naime, premijer Vučić je procenio da će pobednik najverovatnije biti Hilari Klinton, pa bi bilo dobro i za njega i za zemlju da ima kontakte sa pobedničkom stranom na izborima. Ova procena rezultata izbora je proizvod i racionalnih argumenata, ali i iracionalne vezanost srpske politike i intelektualne elite za američke liberale i demokrate. Argumenti za tezu da Hilari pobeđuje „sigurno“ su vezani i za količinu novca i medijskog prostora koji stoji na njenoj strani, dok je sa druge strane do pre par meseci Tramp delovao kao ekscentrični milijarder, koji je zapravo diletant koji nema šanse protiv gotovo čitavog establišmenta i finansijsko-medijske hidre. No danas stvari izgledaju sasvim drugačije. Tramp je pridobio veliku većinu tradicionalno republikanskih glasača, uspeo je da napravi dil sa vrhom republikanske stranke i njoj bliskom elitom, a uz to ima i superiornu kampanju kakvu nije imao u svoje vreme ni Kenedi.

Zanimljivo je da ti isti koji su bili iznenađeni odlukom Britanaca da napuste EU, sada imaju stav da je Hilari Klinton i dalje favorit jer nju podržavaju najmoćniji ljudi na planeti. Setimo se i kod nas „promašaja“ gotovo svih agencija i medija na izborima 2012. na kojima je isto tako bio „favorit“ Boris Tadić. Jasno je da i u slučaju Tadića i Hilari imamo reč i o ideološkoj i o interesnoj povezanosti onih koji bi trebalo da objektivno procenjuju ko će pobediti na kojim izborima. Kako su naši mediji, intelektualci i političari vezani za Si-En-En-ovske medije, za Soroševske NVO fondove i za demokratama bliske intelektualne krugove, prirodno je što su izbombardovani „pouzdanim procenama“ da Hilari pobeđuje. Stoga oni nikako nisu neutralni i objektivni već su zapravo navijači koji svojim navijanjem svesno ili ne utiču i na one kojima se obraćaju stvarajući sliku o tome da se Bregzit neće desiti ili pak da Hilari „sto posto pobeđuje“.

No zamislimo da Hilari i pobedi na predsedničkim izborima – da li bi tada poseta Vučića „Klintonovom forumu“ imala opravdanje? Opravdanje možda i da, ali neke naročite koristi od toga ne bi imali. Naime, sa Klintonovima bi u Belu kuću ušli kadrovi iz devedesetih koji su mnogostruko uvezani sa muslimanskim (i arapaskim i albanskim) lobijem.Oni u slučaju dolaska na vlast nastavljaju svoju politiku iz devedesetih, a to je srpski rečeno antisrpska i antiruska politika. Ko god je svestan količine arapskog i muslimanskog novca u Klintonovoj fondaciji i dugih decenija međusobne saradnje, svestan je da kontakt sa nekim od članova porodice Klinton tu malo šta može promeniti. Bez jakog lobija i umreženosti sa strukturama moći u Vašingtonu, svaka srpska politika deluje diletantski i nemoćno. Srpski rečeno, ako niste uložili milione evra u kampanju nekog od kandidata i ako vaša zemlja nema „zeleno svetlo za lobiranje“ malo čemu možete da se nadate. Albanci su sa druge strane i deo bezbednosnih struktura i plaćaju veliki reket koji se zove lobiranje – oni će pobedu Hilari proglasiti i za svoju pobedu.Nemoguće je da pobeda istog kandidata, bude pobeda i za Albance s jedne i Srbe sa druge strane.

Kako je tu „kod Klintonovih“ gotovo nemoguće ništa od značaja promeniti, za status Srbije bi bilo mnogo značajnije da smo uspostavili dobre odnose sa Trampom. Naime Tramp je u velikoj meri neispisana knjiga, barem što se tiče američke politike na Balkanu i tu postoji veliki prostor za napredak. Naravno za one koji se na vreme ukrcaju na brod. Kako kod Trampa imamo šansu, a kod Hilari je nemamo, logično je bilo da se zaigra na Trampa, a ne na Hilari. No očigledno su „stari linkovi“ između srpske političke elite i američkih liberala i demokrata još i danas vrlo jaki i to je presudilo.

Srbija bi trebalo da sledi Republiku Srpsku i samog Dodika u spoljnopolitičkoj orijentaciji. Dodik nije pokidao veze sa Amerikancima, jer da jeste ne bi se toliko održao u sedlu. On ima svoje lobiste u Vašingtonu koji su vrlo aktivni među republikancima, koji prirodno nisu nešto preterano skloni muslimanima (ovo je uslovno jer ipak svi rade sa svima), pa tu srpski glas ima plodnije tlo no među demokratama. Drugi element Dodikovog „geopolitičkog miksa“ je orijentacija na Rusiju, gde je ostvario značajan napredak u pogledu spremnosti Putina da podrži referendum i samu Srpsku. Treći element, koji nije poslednji po značaju, je jaka veza Dodika sa Izraelom.Stoga ne čudi što je jevrejskim oficijelnim medijima nazvan „jedinim prijateljem Izraela u Evropi“.

To je put kojim mora i Srbija da krene jer drugačije nema mnogo šanse da ostvari svoje vitalne nacionalne interese. Klintonovi jednostavno nisu adresa na kojoj mi možemo nešto da učinimo. 

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *