Зашто Вучић није требао да иде код Клинтона?

Зашто Вучић није требао да иде код Клинтона?

24 септембра 2016

branko-radun-917

Пише: Бранко Радун

Већина ће одмах рећи да није морално прихватљиво седети заједно са човеком који је бомбардовао Србију, али и водио војне операције против Републике Српске. Многи су, чак и они који нису „патриотске оријентације“ осетили горак укус у устима кад су гледали премијера Србије и бившег председника САД на панел дискусији.

Са људске и моралне стране гледано, лако је осудити такав наступ код „Клинтонових“, а исто тако и додати да му је то велики минус који ће му се пре или касније обити о главу. Први део суда о моралној неприхватљивости неког сусрета или састанка ће „реалисти“ покушати побити ставом да српски лидери морају да се виђају са лидерима западног света, а пре свега Америке јер су они господари игре на добром делу планете, а посебно на Балкану. Заиста, тешко је бавити се политиком, а направити списак западних политичара са којима се не желите видети. То је луксуз који себи данас скоро нико не може приуштити.

Додатни аргумент оних који мисле да је ипак требао ићи код Клинтонових јесте да је тамо говорио и о српској позицији и о српским жртвама у рату. Тачно је да нико није био из Србије, да би слика о Србима у рату и после рата била више једнострана но што је овако. Но ту разлика и није тако велика – реч је о нијансама унутар задатеприче о „спрској кривици за злочине и ратове“. Свакако овај аругмент нема неку нарочиту тежину ако се све узме у обзир. Но то није ни био прави разлог одласка Вучића у САД.

Прави разлог је у предизборној кампањи за председника САД која улази у финалну фазу. Наиме, премијер Вучић је проценио да ће победник највероватније бити Хилари Клинтон, па би било добро и за њега и за земљу да има контакте са победничком страном на изборима. Ова процена резултата избора је производ и рационалних аргумената, али и ирационалне везаност српске политике и интелектуалне елите за америчке либерале и демократе. Аргументи за тезу да Хилари побеђује „сигурно“ су везани и за количину новца и медијског простора који стоји на њеној страни, док је са друге стране до пре пар месеци Трамп деловао као ексцентрични милијардер, који је заправо дилетант који нема шансе против готово читавог естаблишмента и финансијско-медијске хидре. Но данас ствари изгледају сасвим другачије. Трамп је придобио велику већину традиционално републиканских гласача, успео је да направи дил са врхом републиканске странке и њој блиском елитом, а уз то има и супериорну кампању какву није имао у своје време ни Кенеди.

Занимљиво је да ти исти који су били изненађени одлуком Британаца да напусте ЕУ, сада имају став да је Хилари Клинтон и даље фаворит јер њу подржавају најмоћнији људи на планети. Сетимо се и код нас „промашаја“ готово свих агенција и медија на изборима 2012. на којима је исто тако био „фаворит“ Борис Тадић. Јасно је да и у случају Тадића и Хилари имамо реч и о идеолошкој и о интересној повезаности оних који би требало да објективно процењују ко ће победити на којим изборима. Како су наши медији, интелектуалци и политичари везани за Си-Ен-Ен-овске медије, за Сорошевске НВО фондове и за демократама блиске интелектуалне кругове, природно је што су избомбардовани „поузданим проценама“ да Хилари побеђује. Стога они никако нису неутрални и објективни већ су заправо навијачи који својим навијањем свесно или не утичу и на оне којима се обраћају стварајући слику о томе да се Брегзит неће десити или пак да Хилари „сто посто побеђује“.

Но замислимo да Хилари и победи на председничким изборима – да ли би тада посета Вучића „Клинтоновом форуму“ имала оправдање? Оправдање можда и да, али неке нарочите користи од тога не би имали. Наиме, са Клинтоновима би у Белу кућу ушли кадрови из деведесетих који су многоструко увезани са муслиманским (и арапаским и албанским) лобијем.Они у случају доласка на власт настављају своју политику из деведесетих, а то је српски речено антисрпска и антируска политика. Ко год је свестан количине арапског и муслиманског новца у Клинтоновој фондацији и дугих деценија међусобне сарадње, свестан је да контакт са неким од чланова породице Клинтон ту мало шта може променити. Без јаког лобија и умрежености са структурама моћи у Вашингтону, свака српска политика делује дилетантски и немоћно. Српски речено, ако нисте уложили милионе евра у кампању неког од кандидата и ако ваша земља нема „зелено светло за лобирање“ мало чему можете да се надате. Албанци су са друге стране и део безбедносних структура и плаћају велики рекет који се зове лобирање – они ће победу Хилари прогласити и за своју победу.Немогуће је да победа истог кандидата, буде победа и за Албанце с једне и Србе са друге стране.

Како је ту „код Клинтонових“ готово немогуће ништа од значаја променити, за статус Србије би било много значајније да смо успоставили добре односе са Трампом. Наиме Трамп је у великој мери неисписана књига, барем што се тиче америчке политике на Балкану и ту постоји велики простор за напредак. Наравно за оне који се на време укрцају на брод. Како код Трампа имамо шансу, а код Хилари је немамо, логично је било да се заигра на Трампа, а не на Хилари. Но очигледно су „стари линкови“ између српске политичке елите и америчких либерала и демократа још и данас врло јаки и то је пресудило.

Србија би требало да следи Републику Српску и самог Додика у спољнополитичкој оријентацији. Додик није покидао везе са Американцима, јер да јесте не би се толико одржао у седлу. Он има своје лобисте у Вашингтону који су врло активни међу републиканцима, који природно нису нешто претерано склони муслиманима (ово је условно јер ипак сви раде са свима), па ту српски глас има плодније тло но међу демократама. Други елемент Додиковог „геополитичког микса“ је оријентација на Русију, где је остварио значајан напредак у погледу спремности Путина да подржи референдум и саму Српску. Трећи елемент, који није последњи по значају, је јака веза Додика са Израелом.Стога не чуди што је јеврејским официјелним медијима назван „јединим пријатељем Израела у Европи“.

То је пут којим мора и Србија да крене јер другачије нема много шансе да оствари своје виталне националне интересе. Клинтонови једноставно нису адреса на којој ми можемо нешто да учинимо. 

(Видовдан)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u