Жбирокрација

Жбирокрација

20 јуна 2015

VEDRAN KARUZAПише: Виктор Иванчић

Почетна информација, коју је уобличио Јосип Манолић у тједнику Национал, гласила је да је Томислав Карамарко, предсједник ХДЗ-а и претендент на мјесто премијера, концем осамдесетих година прошлога стољећа дјеловао као конфидент југославенске Службе државне сигурности, а онда се на хрватској медијској сцени муњевито проширила вијест о томе да се вијест о томе не смије ширити.

Радило се о доиста респектабилном постигнућу. Да ли је Карамарко у доба језиве комунистичке страховладе стварно био полицијски доушник постаје готово ирелевантно у свјетлу чињенице да је дистрибуцију обавијести о својим младалачким активностима успио сузбити класичним методама тајних служби. Ако је, према оптужби, у мрачној и ауторитарној Југославији пословима заштите режима придоносио на аматерској основи, тек је самостална и демократска Хрватска омогућила пуну професионализацију и занатско брушење талентираног полицијског ума. Национална држава, како год узмеш, ослобађа људске потенцијале.

Тај је тједан информативне блокаде подсјетио на многе славне епизоде хрватскога журнализма, рецимо на оне када је Ферал у деведесетима писао о ратним злочинима почињеним с ‘наше стране’, док је највећи дио осталих медија то пратио достојанственим муком, или када је у двијетисућитима откривао детаље о корупцијским потхватима Иве Санадера, што је за домаће новинство постала релевантна грађа неколико година касније, по абдикацији моћника. Има ли у виду таква искуства, реалнији би се читалац с приличном сигурношћу могао кладити у то да је шеф ХДЗ-а, актуални прогонитељ ‘црвених врагова’, под неким егзотичним кодним именом збиља придоносио стабилности диктатуре на коју данас, четврт стољећа након њена нестанка, јуриша с глоговим колцем у јуначкој десници.

Манолић је дакле, реферирајући се на ‘антикомунистички манифест’ новога вође националног покрета, у интервјуу Националу казао сљедеће: ‘Да је Туђман ишао проводити лустрацију, прво би се Карамарка морао ријешити, јер је Карамарко радио за Удбу крајем 80-их.’ У истом је разговору то и прецизирао: ‘Имао је неку везу са ситним криминалом, полиција је дошла до тога, па је он, како се не би компромитирао пред родитељима и пред својим пријатељима на факултету, прихватио сурадњу. А они су му заузврат закамуфлирали те ситне везе с криминалом.’

Томислав Карамарко пуних се тједан дана није оглашавао поводом оптужбе, у ХДЗ-у су одбијали комуницирати с новинарима о тој теми, што никако не значи да је страначки погон мировао. Напротив, пропагандни рад био је учинковитији него икад, па су, као по команди, противно одавно усвојеним канонима политичког сензационализма, готово сви водећи медији сталожено прешутјели Манолићев неугодни исказ. Годинама развијани инстинкти хрватских журналистичких трудбеника непогрешиво су говорили тко у надолазећим временима треба имати статус заштићене звјерке. Приручни уреднички алиби по свему је судећи био крајње једноставан: вијест није валидна уколико се не чује и ‘друга страна’, а будући да се ‘друга страна’ одбија изјаснити – вијест не постоји. Сторнирај!

Текст Бориса Павелића, оснажен додатном изјавом Јосипа Манолића, уклоњен је с портала Новог листа сат времена по објављивању, а на новинским страницама није ни освануо. Обавјештајна служба Новости дојављује да је слична судбина задесила и чланак Марине Карловић Саболић у Слободној Далмацији. Цензорска екипа Вечерњег листа зауставила је пак извјештај што га је срочила Ива Пуљић Шего. Јутарњи лист о Манолићеву иступу тједан дана није објавио ни ријечи. Сочни скандал игнорирале су ХРТ и двије водеће комерцијалне телевизије… Нису, додуше, изостали понеки коментари – пласирани у истим медијима који су претходно одбили објавити вијест на коју се осврти односе – с тим да су на десној половици игралишта, очекивано, инзистирали на Манолићевој политичкој тенденциозности, комесарској прошлости и тврдоглавој навади да се у деведесет и некој противи одласку с овога свијета.

То је врло необично, јер је по питању шпицлова и хрватске жбирокрације у ширем смислу Јосип Манолић итекако релевантан суговорник, што због свога ‘преддемократског’ живота, када је био управник затворског сустава и руководилац тајне службе, што због оног ‘демократског’, када је као најближи Туђманов сурадник и предсједник Владе једнаким полицијским кадровирањем градио мрежу поретка који ће класну присилу замијенити националном, а задржати сличан интензитет репресије, те ће најприје бити да је с таквим мотивима и поставио Томислава Карамарка за шефа свог кабинета. О томе је у задњем новинском продору оставио ефектно свједочанство: ‘Ја нисам никад био конфидент или доушник, ја сам њима био шеф.’

Карамарко, с друге стране, није некакав немоћни грађанин што га је мумија из Назорове улице денунцирала из чиста хира, да би онда вриједило повести рачуна о његовој драгоцјеној приватности, већ декларирани политички силеџија чији се наци-пројект темељи управо на бескрупулозним обрачунима с ‘остацима комунизма’. Захваљујући интервенцији некадашњега послодавца, барјактар хрватске деснице заокружио је своју лустрацијску иницијативу попут змије која гризе властити реп. Била је потребна огромна дисциплина и жудња за покорношћу да медији скупно одустану од глодања такве посластице, наиме од могућности да се деконструкцијом ‘антикомунистичке’ хистерије покаже како је Карамаркова лустрација тек оперативна форма самопрезира. (Тај радни осјећај, узгред буди речено, масовна је појава у ХДЗ-у: први човјек партије, без обзира на истинитост метузалемове инкриминације, само је ходајући симбол удбашко-усташког савеза који је прије четврт стољећа ударао темеље хрватске државности.)

А онда се, послије тједан дана, Томислав Карамарко огласио интервјуом у Вечерњем листу – истоме гласилу које је одбило објавити вијест о оптужби на његов рачун – и најавио тужбу против Манолића, тврдећи да у ери таме није био сурадник политичке полиције, већ њезина жртва. Тек тада, након што је аспирант на дужност премијера утврдио своју позицију, медијска машинерија стављена је у пуни погон, прича се завртјела на екранима, новински наслови су дрекнули, а акцент је, разумије се, стављен на побијање дифамације. А ‘друга страна’? Бесмртник, виталнији него икад, хладно је узвратио да се радује судскоме процесу, гдје ће своје изјаве обогатити и писаном документацијом!

Карамарков дискурс жртве овдје је занимљив због једног другог момента. Он је, наиме, 2000. године постављен на чело Уреда за националну сигурност, водеће хрватске обавјештајне службе, након што је установљено да је кроз претходно десетљеће тајна полиција прислушкивала и уходила више од стотину новинара, независних интелектуалаца и активиста за заштиту људских права. Тада му није падало на памет подухватити се лустрације или покренути казнени прогон оних што су злоупотријебили државни апарат, напротив, на мјесто савјетника поставио је Смиљана Рељића, човјека који је потписивао налоге за ‘оперативну обраду’ особа што су биле обиљежене као ‘непријатељи државе’.

Зашто би доушничка активност за комунистичку Удбу требала изазивати већи зазор од блиске сурадње с политичким злочинцем у ‘демокрацији’? Или ваља ићи корак даље: што ће се догађати са садржајима досјеа ‘обрађених’ грађана након што неоусташки ентузијаст изнова преузме контролу над тим вриједним ресурсом?

Будући да у њима нема демократских натруха, најмање је ту важна снага увјерења. Карамарка много више занима сама репресија него идеал у који ће она бити упрегнута. Стога у текућем случају није скандалозна чињеница да је данашњи ловац на ‘црвене врагове’ некоћ можда био Удбин конфидент – јер се у зрелијим годинама бавио и прљавијим пословима – већ то што су му, слиједећи нагоне и цензорске директиве, водећи хрватски медији данима штитили част и исказали пуну лојалност, показујући бригу за заштиту приватности какву никада не би удијелили некој естрадној звијезди, ногометашу или новинару, те се тако по тко зна који пут ставили у директну службу политичке моћи.

Како свему дође крај, једном ће ваљда и медијски сегмент сигурноснога сустава испустити своју послушну душу. А када се то догоди, Јосип Манолић ће доћи на спровод.

(Новоссти, Загреб)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Zapadnjak says:

    Aha,lipši magarče do zelene trave(narodna poslovica),ja to uopće ne razumijem,kako je moguće prijetiti sudom,čovjeku instituciji,koji sve moguće podatke,kao prvo,drži u glavi,očigledno vrlo vispren i u tim poznim godinama,a onda,valjda nitko na svijetu pa niti ni u ovakvoj Hrvatskoj,nije toliko naivan da misli da će takav čovjek institucija odstupiti sa vlasti i otići u mirovinu a ne ponijeti sa sobom svu važniju dokumentaciju sa kojom je operisao sve te godine,mislim,stvarno je naivno tako misliti,pa ga još i na sud zvati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u