Zbog čega se u srpskoj javnosti kritikuje geopolitika Rusije?

Zbog čega se u srpskoj javnosti kritikuje geopolitika Rusije?

18 septembra 2013

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Moskva se kritikuje, a neretko i grubo proziva, da Siriju štiti na rečima, dok i ovaj put, navodno, izostaju dela koja bi bila u skladu sa njima. Kao da se od Rusije očekuje da zbog Sirije uđe u rat sa SAD, a izbegavanje povlačenja poteza koji bi bili sračunati na oružanu odbranu pomenute bliskoistočne države, u tim okvirima se ocenjuje se kao izdaja “ruske ideje“ i „međunarodne pravde“.

KLACKALICA MOĆI

Ruska federacija je velika evroazijska sila ali ne i globalna supersila. Ona već ima kapacitete da na asimetričan (ali ne i svestran) način to bude, ali tako nešto bi bilo više nego neodgovorno prema sebi i drugima. A Moskva je naučila pouke od Ruskog carstva i Sovjetskog Saveza, kuda prenaprezanje snaga vode!

SSSR je ima oko 50% američkog Bruto domaćeg proizvoda (izraženog prema paritetu kupovne moći, koji je najpogodniji za poređenje država) i populaciju nešto veću od SAD. Na tim osnovama je, održavajući oružane snage koje su u mnogim aspektima prevazilazile američke, u globalnim razmerama nastojao da parira vodećoj severnoatlantskoj sili. To je nametalo ogromne troškove, koji su imali kumulativni efekat te su bitno doprineli demoralisanju i potome urušavanju Sovjetskog Saveza. Specijalni rat protiv SSSR-a ne bi dao efekte da dugotrajno iscrpljivanje te supersile, tokom nadmetanja sa znatno bogatijim protivnikom, iz nje nije izvuklo jako mnogo vitalne energije. Današnja Rusija ne želi da upadne u takvu zamku. Uostalom, kao što je već i rečeno, ona i nema potencijal da na celovit način oponira Vašingtonu.

Ruska federacija, bez obzira na monumentalne razmere njenog oporavka od kada je vlast preuzeo Putin, sada ima 4,5 puta manji BDP i više nego dvostruko malobrojnije stanovništvo od SAD. Uz to, fatalni raspad SSSR-a, platila je i gubitkom jedne četvrtine teritorije „istorijske Rusije“, odnosno nestankom globalne mreže baza i savezništva. A iako snaga ruske kopnene vojske i dalje prevazilazi silu američke, odnosno Moskva, bez obzira na sva američka ulaganja u protivraketnu zaštitu, sa Vašingtonom održava nuklearni paritet – Rusija bitno zaostaje za SAD na moru i u vazduhu. Ni SSSR nije mogao da se sa Amerikom meri po kapacitetima da tamo gde nema direktan kopneni dodir sa kriznom zonom izvrši udar. Kamoli da to može savremena Rusija! Ona bi Siriju mogla da brani jedino nuklearnim oružjem. A tako nešto nije učino ni mnogo moćniji SSSR, kada su SAD, otpočevši bombardovanje Severnog Vijetnama 1964. godine, izvršile agresiju na tu suverenu i Moskvi savezničku zemlju.

SSSR je Vijetnam snabdevao oružjem, kao što je Putin najavio da će postupati Rusija u slučaju američkog napada na Siriju, ali niti je mogao da na Daleki istok pošalje mornaričko-vazduhoplovne snage koje bi sprečile američku agresiju, niti je hteo da postupa na način koji bi svet gurnuo u nuklearnu kataklizmu. Kremlj je tada učino jedino što je racionalno mogao: pustio je SAD da slome zube i posredno pomagao da se to što brže desi. Bez obzira na promene ideoloških perspektiva i odnosa snaga, tako stvari stoje i danas kada se velika igra odvija na prostoru Bliskog istoka.

NEODRŽIVA HEGEMONIJA

I vrapci na grani znaju da SAD – odnosno mondijalistička elita čija je ta moćna država glavni instrument (na nesreću većine običnih Amerikanaca) – teže globalnoj hegemoniji. Sve je tu sračunato po prerađenom nacističkom principu: jedna elita, jedna supersila, jedna (unificirana) masa globalnih podanika (potrošača). A kao ključne prepreke za nametanje takvog poretka doživljavaju se Kina i Rusija, dok sve ostale nepokorne države imaju uloga njihovih, čak i nevoljnih, predstraža ili žarišta otpora u pozadini samozvanih gospodara sveta. No, on je ipak „voćka čudnovata“. Mnogi osvajači su hteli da ga podrede i tako postanu zemaljski bogovi, a na kraju su ne samo polomili zube već i izgubili glave. Takva će biti i sudbina SAD. Jedno su grandiozni planovi, a drugo je realnost. Ma koliko delovalo opasno ono što Vašington radi od kada je pao Berlinski zid, i njegovi životni sokovi se ubrzano troše.

O tome koliko se severnoamerička sila, čija ekonomska struktura je već uveliko nalik piramidalnoj banci, prenapregla, govori i činjenica da je njen javni dugveć preko 20 hiljada milijardi dolara, što je 130 procenata američkog BDP-a. S druge strane ruski javni dug iznosi 230 milijardi dolara (skoro 90 puta manji od američkog), tj. samo oko 7% ruskog BDP-a. Iako Rusija još nije dovoljno učinila kako bi se skinula sa „energetske igle“, ona ipak živi u skladu sa svojim mogućnostima. Da o Kini i ne govorimo. Ona se već decenijama razvija takvim tempom da će do kraja ove decenije imati veći BDP od američkog. Sve najave zapadnih medija da Kina ulazi u fazu drastičnog smanjivanja tempa rasta, pokazale su se netačnim.

Već sada je BDP država iz grupe BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) na nivou ukupnom BDP svih članica NATO. Naravno, prva grupacija je heterogena i ne predstavlja vojni blok. No, težište ekonomske moći se nezaustavljivo izmešta sa zapada, a sa njim ide i, iako znatno sporija, vojno-politička tranzicija. Već sada Rusija i Kina u svojim neposrednim dvorištima mogu da se odupru agresivnoj politici SAD i njenih saveznika. O tome svedoči ozbiljan poraz koji je Amerika, posredno preko Gruzije, doživela na Kavkazu pre tačno 5 godina, čime je poništen veliki deo efekata njene dugogodišnje politike prodora na postsovjetski prostor. To, i sve drugo rečeno, ukazuje koliko su nerealni američki globalno-hegemonistički planovi, odnosno da su SAD slamajući razne otpore (uključujući i naš), od 1990. do danas potošile mnogo vremena i resursa, te da svoje planove sigurno neće moći da ostvare i u narednih nekoliko decenija, pre nego što se kinesko privredno čudo projektuje i na novi vojno-politički odnos snaga u širim razmerama od (makro)regionalnih.

Tada će, ako ne dođe do nekih novih globalnih lomova i promene savezništva, otpočeti ofanzivno a celovito obuzdavanje američke politike, u čemu će svoju ulogu imati i Rusija. A novi odnos snaga, bilo u pomenutom kontekstu, ili čak i moguće promene neposrednih i posrednih partnerstava (npr. usled približavanja oslabljene Amerike i Rusije, koja može da proceni da joj u novonastalim okolnostima preti opasnost od Kine) – sigurno će se odraziti i na naš region. Balkan će do daljnjeg biti zona evroatlantske dominacije, ali to neće trajati nedogledno!

RUSKE PERSPEKTIVE

Na današnji dan 1812. godine, Rusi su odlučili da se povuku na istok i privremeno prepuste Moskvu francuskim trupama. Međutim, ubrzo se pokazalo da je Napoleon bio uvučen u kobnu klopku. Njegovi resursi su se ubrzo topili dok su ruski rasli i ubrzo ne samo što je Moskva bila oslobođena, već su ruske trupe krenule na zapad. U nekoj meri, i sada tako stoje stvari. Rusija je zaustavila, u skladu sa vašingtonskom „Strategijom Put svile“, tzv. narandžasti prodor SAD u njeno dvorište a s druge strane, u duhu svoje energetske geopolitike, jača svoju ulogu u Evropi i na drugim prostorima.

Rusija na polju geopolitičkih nadmetanja, bez nervoze i nepotrebnog trošenja snaga, postiže solidne rezultate, i to kako kada se radi o stanju na terenu, tako i međunarodnom prestižu Moskve. To je slučaj i u vezi sa Sirijom. Amerika je već nekoliko godina prisiljena da se oko nje petlja, uz sve višeslojne posledice koje to ima. Ako sada direktno uđe u rat, ili neće bogzna šta postići, ili će se uplesti u ozbiljan sukob, tokom koga će bukvalno i preneseno obilno „krvariti“, a svakako neće postići efekat „munjevitog rata“ i pokoriti čak i Iran. S druge strane, ako Vašington pristane na rusku mirovnu inicijativu, ma koliko se trudio da stvari propagandno predstavi na iskrivljen način, to neće biti njegova pobeda. Niti će preuzeti kontrolu nad Sirijom, niti će ugroziti Iran.

Ako se hladne glave posmatraju stvari, one stoje na gore naveden način. Drugo je što bi mi, kao i svi drugi narodi ugroženi evroatlantskom nasilničkom politikom, želeli da se odjednom pojavi nepobedivi ruski vitez na belom konju i brzo savlada globalne siladžije. Međutim, Rusija nema ni obavezu, a ni realni potencijal, da preuzima ulogu dobrog svetskog policajca, koji bi bezrezervno stao na crtu razbojniku koji se lažno predstavlja kao globalni policajac. U domenu klasične geopolitike, Rusija postupa na ispravan način, i on postepeno daje održive rezultate. Oni su mnogo manji nego što bi mi u Srbiji želeli ali su veći nego što i srednjoročno a kamoli dugoročno američka dominacija može da podnese. No, da ne bi ispalo da mi je namera da glorifikujem politiku Moskve, vreme je da kažem da ona na drugim poljima ipak ne čini ono što već sada može. Rusija je, nažalost, potpuno podbacila u domenu onoga što se zove „meka moć“.

GEOPOLITIKA I MEKA MOĆ

Iz nekog razloga ne samo kod nas, već i u Ukrajini gde su ruski interesi mnogo veći nego u Srbiji, Moskva je nedovoljno aktivna u sferi svega onoga što je sračunato na pridobijanje duša ljudi, odnosno njihovo kako emotivno, tako i interesno mobilisanje. Ruske NVO, odnosno fondovi za inostrane jedince civilnog društva i mehanizmi njihovog koordiniranja, gotovo i da ne postoje. Mediji pod kontrolom ruskog kapitala prava su retkost van njenih granica. Ruska diplomatija kao da ne uviđa značaj kulturno-identitetske borbe. I tako možemo u nedogled. Današnja Moskva je u ringu NVO-medijsko-kulturnog nadmetanja mnogo manje vična nego crveni Kremlj, a kamoli Bela Kuća.

Nekada se iznose mišljenja da Rusija, dok još nije dovoljno ojačala, odnosno ostvarila svoje energetske ciljeve na Balkanu i geopolitičke prioritete u vezi sa povezivanje pokidanih veza na postsovjetskom prostoru, ne želi da revoltira Ameriku. Ipak, mislim da to ne stoji. Moskva svakako vidi da SAD postupaju ofanzivno kad god im se za to ukaže prilika, te da njihova dobra volja ne može da se kupi popuštanjem. To što Moskva, na polju „meke moći“, ne igra energično i tako nastoji da svoje dvorište štiti prebacivanjem lopte u tuđe – pre može da se objasni kombinacijom inercije i raznih unutrašnji interesa, nego geopolitičkim pogrešnim računom. Kao što su Srbi sami sebi najveći protivnici, tako i Rusi sebi neretko stavljaju kamen oko vrata. To je, nažalost, naša pravoslavno-slovenska sudbina. No, to ne znači da treba da idemo u drugu krajnost, pa da ne vidimo i ono što valja. A činjenica je da Rusija, na odmeren i promišljen način, u skladu sa svojim mogućnostima, dobro igra geopolitičku igru sa SAD.

Bolje bi bilo da je ona dopunjena i ispoljavanjem „meke moći“, ali pre ili kasnije i to će sigurno doći. I to kako u širim razmerama, tako i kod nas, ako se u iracionalnom očekivanju izbavljenja preko noći ili pak zbog egoizma i plitkoumnosti politike elite, sami ne prepustimo okupacionim talasima. A oni kojikod nas ali i u Rusiji (van zvaničnih krugova), iz dobre namere ali bez dovoljno zdravog rezona, ili zloupotrebljavajući istinu radi svoje koristi, šire neosnovane nade da Rusija može i ono što ne može, prizivaju nepotrebno razočarenje koje je štetno i za srpsko-ruske odnose, i za srpsko duhovno odupiranje okupaciji, na temelju čega ćemo, pre ili kasnije, moći i da je se oslobodimo. Razmislimo o tome dok se i mnogo toga netačnog piše o ruskoj ulozi u vezi sa Sirijom!

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *