Због јавног линча босанска новинарка напушта земљу: „Збогом жохари и лицемери“

Због јавног линча босанска новинарка напушта земљу: „Збогом жохари и лицемери“

26 октобра 2016

lejla_620x0

Новинарка Лејла Чолак пре неколико месеци је била у центру пажње након што је примила бројне претње због свог става о религији. Сада је одлучила да заувек напусти Босну и Херцеговину.

Лејла је пре неколико месеци објавила текст у којем је критиковала ношење никаба и бурке и упоредила их са ношењем „страп-уп дилда на улици“. Поређењем је желела да истакне да је вероисповест подједнако приватна ствар као и сексуалност, али онда је уследила салва напада на њу, а један прпадник оружаних снага БиХ је чак позвао да је јавно силују. Сада је одлучила да напусти БиХ.

Преносимо вам њено опроштајно писмо у целости:

„Збогом Босно, коначно сам спремна да ти кажем збогом.

Збогом лажљиве њушке с предизборних плаката, безумна мафијо која продајеш светињу, образ и гузицу за паре и личну корист. Збогом овце које им то омогућавате, једнако сте, ако не и више одговорни за то. Умјесто да вас буде стид, ви поносно машете туђим заставама и хрлите у торове јер немате (мозга, свијести, савјести и муда за) властити идентитет. Нису криви политичари на власти – прилика чини лопова, криви сте ВИ јер сте им то омогућили, но преузимање одговорности је апстрактан појам и виша математика за наш народ.

Збогом затровани националисти са све три стране што жуч, фрустрације и мржњу повраћате око себе свакодневно и свршавате на звекет оружја. Рат у вашим главама никад није стао нити ће јер вам је храна, па ништа друго осим рата и не прижељкујете.

Збогом двије школе под једним кровом, најпластичнији примјеру апсурда, безнађа и патологије у којој се та држава налази. У једну од њих сам ишла и сама.

Збогом вама који себе називате муслиманима који су спремни ‘гинути за своју домовину и вјеру’, а позивате на јавни линч, паљење, силовање и убијање. Знајте да такве имате и у Оружаним снагама БиХ. Један од њих је Мирза Џидић из Зенице који ми је због критиковања ношења никаба и бурке написао да сам ‘обична курва’ и да ‘треба неко да ми извали све што имам у утроби’, те јавно позвао на то да ме се силује рекавши да је ‘спреман платити’. То су „војници“ који требају чувати свој народ, али претпостављам да ће народ бити добро све док слијепо вјерује у алаха, он ће да га спаси од свакога зла, као и сваки пут досад, јел.

Бтw, добро један пријатељ написа – Лејла је била у праву, дилдо и јесте мање опасан од никаба и бурке, јер нико није позивао на силовање и убијање због исмијавања и вријеђања дилда.

Нека се не увриједе сви нормални и професионални људи, они знају ко су и о чему ја говорим. Поента је заправо у томе да кукоља има тамо гдје га најмање очекујете, на СВИМ странама. На сву срећу, то више нису моје битке, овај сам пут одлучила бити мудрија и паметнија.

Збогом радикалисти и секташи који сте ми пријетили тужбама и петицијама за отказ због изношења личног мишљења, кориштења стилистичке фигуре и спомињања дилда у контексту говора о никабу и бурки, те „бруталног вријеђања емоција“. Смијешни сте.

Збогом хиње и лицемјери, збогом лажни пријатељи. Све маске су пале и сретна сам због тога.

Збогом жохари.

Вољела сам Босну јер је Босна била моја, једина коју сам имала, али то више није иста земља. То више није моја Босна. Можда никад заправо није ни била.“

Истина је огољена до сржи, постала сам превише свјесна неких ствари и овдје сам сасвим случајно ја послужила као огледало, лакмус папир себи и бројним људима за неке од дубинских деформација овог друштва којих сам можда и била свјесна, али их си нисам хтјела признати и наивно сам се надала да то можда и није тако.

Ту могу бити сретни само они који површно гледају на свијет, задовољавају се пуком егзистенцијом и не замарају се „небитним“ стварима или пак они што су усавршили вјештину живљења ин дениал, у балончићу испуњеном властитим илузијама. Али ја не, ја желим више од живота и не марим за појавно, не желим да живим у илузијама, желим загребати испод површине, спознати суштину и прихватити истину, па макар ме то и коштало.

Плакала сам као мало дијете ту ноћ кад сам сазнала да је СДА мафија земљиште са Врела Босне продала Арапима. Моја прва сјећања, излети, радости, моје дјетињство, моје Сарајево, моја светиња. Тад се нешто сломило у мени. Тад некад је и настао онај статус.

Не могу више да се гушим од туге и ужаса што ми земљу претварају у џамахирију по којој ће у будућности (можда то нећемо доживјети ми, али хоће наша дјеца и унуци) ходати и своју вољу наметати гроке и нинџе које немају никакве проклете везе са правом избора него са примитивном и опасном идеологијом опресије жена и сатирања свега што није попут њих, назадном и агресивном идеологијом која не умије и не жели да се прилагоди, него насилно намеће своје и којој као таквој није мјесто у цивилизираном друштву и 21. стољећу.

Ипак, бх. политичарима одговара једна сила с парама и моћи која ће да им чува леђа од душмана, па из страха, обијести и похлепе продаше гузицу и земљу народа Арапима. Ти људи ће вас претворити у своје робове, а ви и даље наивно вјерујте како вам чине услугу правећи проклети Дубаи или шта већ од Сарајева. И немојте да мислите да добивате морал и чедност „браће Арапа“, добит ћете разврат које се добри Бошњо боји више од алаха па скаче к’о опржен кад чује ријеч „дилдо“. Бројна вам „браћа муслимани“ имају своје ложе за проституцију у Сарајеву и дешава се доста тога о чему јавност не говори јер не смије и јер им се не да будући да свако своје дупе чува и пази.

Проблеми не долазе само извана, читава се Босна радикализира и изнутра, многи би да уводе шеријатски закон, на површину испливавају вехабије и Босанке у никабима који се кандидују за политичке позиције. Требам пустити да ме сутра неко такав представља и кроји ми судбину својим примитивним и затуцаним увјерењима, мржњом према другом и другачијем и опасним клерофашистицким идеологијама које нису ништа друго до секта и култ који немају везе са здравим разумом и цивилизираним друштвом?

Можете рећи како су то „само изоловани случајеви“, како ти људи немају снагу ни бројност да преузму гласове већине, како свако може да се кандидује и како је то његово грађанско право. Међутим, сама чињеница да су такви први пут у хисторији Босне и Херцеговине (и Европе) изашли у јавност из своја четири зида директно на политичке плакате говори много о самом стању свијести у којем се то друштво налази. Ово је огромно, ово је врло транспарентан манифест и симбол сумрака ума и разума, пропасти модерне цивилизације и само је питање времена кад ће их бити све више и кад ће бити све моћнији јер знамо да се накарадне идеологије хране страхом (којег је босански зрак пун), а тај коров од страха буја, уништава и узима под своје.

Већина људи у Босни не види и не жели да види у шта им се земља претвара. Не желе да виде истину јер истина боли, а много је угодније живјети у својим илузијама и лагати себе како све и није тако страшно. Ја сам става да је и горе него што мислите, то можда знате и сами, али не желите да си признате. Можете затварати очи пред стварности и говорити ми како претјерујем и преувеличавам, али живите у једноумљу и живите у земљи у којој ћете увијек бити робови, само што ћете ускоро добити још горе робовласнике од ових које имате сад. Живи били па видјели. Искрено се надам да гријешим и да то неће бити тако, то бих вољела више од ичег.

Неки муслиман ме недавно упита – зар је могуће да неког траумирају жене у никабу? Да, могуће је, ево траумирају мене лично све те жене са шаторима на себи којима се виде само очи, траумирају ме на исти начин на који вас траумира помен ријечи „дилдо“. Траумирају та бића у шаторима већину народа у Босни, ал’ шуте из страха да се не замјере коме. Ја не знам нити сам икад знала да шутим.

Никаб нема никакве везе са правом избора у контексту начина облачења, никаб је врло агресивна униформа једног тоталитарног режима и диктатуре, врло транспарентан симбол једне екстремне и радикалне идеологије која нас вуче назад и на дно.

Овдје никад нису живјели такви муслимани, моја мајка/нана/бака, жена која ме је одгојила и која је била све моје је била муслиманка, поштовала сам њен избор и њену вјеру коју је чувала за себе и која је била њена интимна ствар, није је наметала никоме. Религија МОРА бити интимна ствар! Ипак, она као таква, „умјерена“ муслиманка и неука жена није могла знати шта прави ислам заправо јесте – насиље и сатирање другог и другачијег па је имала своју, разблажену верзију ислама као и све наше нане, те напросто била добар човјек. Ипак, ТО није прави ислам. Но то није тема овог статуса.

Данас гледам како лицемјерним сљедбеницима примитивних, заосталих и опасних идеологија продају нашу и земљу наше дјеце да се на њој бахате и немоћна сам, потпуно, фрустрирана и бијесна, па онда лајем и уједам као рањена звијер. Такве емоције се само таложе у нама као депонија и почињу да се распадају и једу нас изнутра. То није здраво, свако ко воли себе и мисли на своју будућност не смије то себи допустити. Моје учешће у колективном штокхолмском синдрому ове нације ипак није толико велико да бих и даље аутодеструктивно злостављала саму себе, границе вриште за тим да буду постављене. Ово није био ни хируршки рез, ово је било алигаторско кидање меса, веза и паљење мостова за собом.

Како год, мораш разбити јаје да би направио омлет, за стварима не треба жалити, ствари не треба шећерити нити их дипломатски уљепшавати, користити елегантне еуфемизме и пушити јефтине политичке демагогије које вријеђају интелигенцију иоле рационалног људског бића, већ храбро погледати истини у искежено и нагрђено лице, ма како брутално и трауматично то било.

Свака част појединцима, активистима и невладиним организацијама на њиховом труду и напору да направе нешто добро у тој земљи, но то је само илузија, мазање очију и набацивање фанцy фасаде на рушевну грађевину чији су темељи трулеж. Не можеш направити јестив колач од покварених јаја.

С друге стране, лијепа је и Чаршија и Себиљ и голубови и ћевапи и босанске планине, ријеке и нетакнута природа и све је то дивно и красно, али то је тек забава за туристе и дијаспору, а они не морају живјети овдје 24/7 и носити се и са другом страном медаље. Земља је дивна, у мом ће срцу увијек остати босанска култура, традиција, хисторија, севдалинка, недостајат ће ми улице, зграде, мириси, то је земља у којој сам одрасла, то ми нико не може узети, али држава и већина људи у њој данас – чемер и јад.

У Босни не можеш бити једноставно – човјек, људско биће, индивидуа са правом на властито критичко промишљање – мораш бити овца и покорити се стаду и једном од чобана, а ја никад нисам била овца нити неко ко ће у страху погнути кичму како бих се неком додворила, па ме те то масу пута досад и коштало. Али нека је, за мене другачији живот није вриједан живљења. Увијек и само истина, увијек и само своја и зато никад нисам била нити могу бити ваша.

Нећу да се изјашњавам као Бошњак јер нисам никад била нити ћу икад бити Бошњак, ислам НИЈЕ моја вјера. Нисам ни Србин, ни Хрват, нисам „конститутивна“, ја сам Босанка, увијек ћу остати рођена Босанка, иако ме моја властита земља као такву не признаје. Али опет, и то је само географска случајност јер да сам рођена у Индији била бих Индијка, у Шведској Швеђанка итд, тако да сам прије свега особа, индивидуа, појединац.

Међутим, лицемјерни Балкан на индивидуалност гледа као на ментални поремећај, па си, ако на било који начин искачеш из просјека – црна овца, ванземаљац, „остали“. Ако ћемо се водити том логиком, онда су развијене, цивилизиране и успјешне земље које цијене и подстичу индивидуалност и у којима су људи сретни ништа друго до ментална институција и ја се ево добровољно пријављујем да ме „затворе“ и узму под своје.

Остајте ми добро и здраво дивни људи различитих страна, ви који нисте допустили да вас затрују својим назадним и фашистичким идеологијама и који сте једини глас разума и наде у тој мочвари. Хвала вам на свему јер сте ви једина свијетла тачка те труле државе и Балкана. С вама ћу увијек остати повезана и никакве физичке даљине то не могу спријечити.

Нажалост, као такви сте у мањини, а у мочвари се не живи него преживљава, плута на површини грабећи зрак док ти бактерије нагризају кожу и инфицирају мозак, тако да је моја борба с вјетрењачама званично завршена. Одбијам да и даље наивно покушавам вјеровати да је могуће мијењати непромјењиво, гушим се у туђем блату распалог система и удишем смрад те септичке јаме.

Штокхолмски синдром који је у генетском коду наших предака и преноси се с кољена на кољено, као и колективни ПТСП након траума и ужаса рата рађају мирење са статус qуо ситуацијом у којој те малтретирају и над тобом се иживљавају, али пристајеш на то јер је битно „само нек’ не пуца“.

Манипулишу тобом будећи страх у масама која хрли да гласа за „своје“ како га они „други“ не би напали, поклали, запалили. А не схватају да су му управо „његови“ веће зло, вукови маскирани у овчијој кожи. Можда пак и схватају али се воде мазохистичком логиком „кад већ неко мора да ме јаше, нек’ ме јаше неко мој“. У питању је изузетно моћан обрамбени механизам који ће у старту угушити сваки трачак револуције и бунта народа. Можемо се заваравати колико год желимо, али ту никад неће бити боље (бар не за мог живота, а имам само један).

Ја сам коначно убила и сахранила илузије о бољем животу у БиХ и одлазим одлучна, мирна и сретна јер желим лијеп живот за себе и своју дјецу, одлазак је тек ствар личне одговорности према себи и онима који ће доћи послије мене. Живот је да се живи и ужива, а не преживљава. Живот је да се дише пуним плућима а не гуши у смраду. Живот је да се нешто лијепо и корисно од њега направи, а то у Босни не могу.

Ја бирам живот.”

KOMENTARI



Један коментар

  1. loncar says:

    takoje ziva bila i sretna tako je bilo i u jugoslaviji stidim se de sam zivijo i sa kim. kom sam verovo jugoslovenima tako zvanim a oni svi koljaci jednog naroda

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u