Зигмарово признање

Zigmarovo priznanje

28 februara 2018

Piše: Nikola Vrzić

S tojeći pored Ramuša Haradinaja u Prištini 14. februara, nemački šef diplomatije Zigmar Gabrijel nije nam rekao ništa što već nismo znali, ali nam je time otkrio nešto prilično novo.

PRIHVATANJE NEZAVISNOSTI

„Ako Srbija želi da napreduje ka Evropskoj uniji“, prenela je agencija „Rojters“ Gabrijelove reči, „izgradnja vladavine prava je primarni uslov, ali, naravno, i prihvatanje kosovske nezavisnosti. To je centralni uslov za put ka Evropi.“

Dakle – obratite pažnju – nije normalizacija odnosa kao što nam se dosad javno govorilo već prihvatanje nezavisnosti Kosova, taj centralni uslov srpskog EU puta. Odnosno, da budemo precizni, normalizacija odnosa, termin koji sam po sebi ne znači ništa, za najmoćniju državu Evropske unije znači prihvatanje kosovske nezavisnosti. Znali smo to i ranije, novo je što je to prvi put izgovoreno javno s tako visoke funkcije kakva je Gabrijelova.

Pa je još ministar Gabrijel dodao i da je istu poruku preneo i srpskim zvaničnicima u Beogradu, koji je posetio pre odlaska u Prištinu.

Od priznanja nemačkog ambasadora u našoj zemlji Aksela Ditmana, koji je u jednom novinskom intervjuu pre nekoliko meseci otvoreno rekao da normalizacija odnosa podrazumeva i ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, preko nove EU strategije za eventualno proširenje koja traži hitno postizanje pravno obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, pa zaključno sa ovom Gabrijelovom izjavom u Prištini, a sve to u kontekstu najava da je briselski dijalog ušao u svoju finalnu fazu, jedno je očigledno – zapadni sponzori kosovske nezavisnosti, kojima smo onom zlosrećnom rezolucijom u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija poverili rukovođenje dijalogom s našom otetom pokrajinom, odlučili su da ubrzaju i konačno dovedu do kraja proces koji su otpočeli agresijom na našu zemlju 1999. godine i nastavili ga, jer drugačije nisu mogli pošto Srbija na to nije pristala, jednostranim (i uz to protivpravnim) proglašenjem nezavisnosti Kosova pre decenije. Zapad bi sada, što pre, da nas natera da prihvatimo ono što pre deset godina nismo prihvatili. To je suština procesa koji je u toku sve vreme, još otkako smo 2008. prihvatili dolazak misije EULEKS na Kosovo kojoj je (odbačenim) Ahtisarijevim planom o nadgledanoj nezavisnosti Kosova bila namenjena uloga nadzornog organa u izgradnji institucija ove državolike tvorevine.

DVE NEMAČKE

Zatim je na dnevni red, Briselskim sporazumom iz 2013. godine kojim smo ukinuli naše preostale institucije na Kosovu i Metohiji, došlo povlačenje Republike Srbije iz svoje južne pokrajine, a sada smo stigli i do prihvatanja nezavisnosti Kosova kojim ćemo Republici Kosovo dati međunarodni legitimitet kakav nema – i ne može da ga ima – bez pristanka Srbije.

Šta znači fraza o „prihvatanju“ nezavisnosti koju je Gabrijel ponovio u Prištini, pita se nemački „Radio Dojče vele“, i sam odgovora: „Već godinama je opšte mesto u zvaničnom Beogradu priča o ’prihvatanju realnosti’, mada do sada nijedan vladajući političar nije rekao da je ta ’realnost’ zapravo nezavisnost Kosova.“

A do ove realnosti došlo bi se primenom „modela dve Nemačke“.

„Prištinski portal ’Gazeta ekspres’“, ukazuje nemački „Dojče vele“, „piše da je Gabrijel u Prištinu doneo predlog prema kojem Srbija ne bi bila u obavezi da prizna Kosovo, ali bi odnosi dve zemlje bili uređeni po modelu dve Nemačke.“

Reč je, u najkraćem, o sporazumu Zapadne i Istočne Nemačke iz 1972. godine zahvaljujući kome je – bez uzajamnog priznanja – Istočna Nemačka postala članica Ujedinjenih nacija.

Pa bi tako i Kosovo, jer „država nije finalizovala svoj opstanak ako ne bude članica UN, zbog toga će to biti naš glavni cilj“, rekao je ovih dana Blerim Šalja, savetnik predsednika Kosova Hašima Tačija, razrešavajući tim svojim jednostavnim rečima svaku eventualnu dilemu oko pitanja šta bi članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama značilo za Srbiju.

Ideja o primeni „modela dve Nemačke“ na Srbiju i Kosovo, inače, nije nova; lansirao ju je javno nemački diplomata Volfgang Išinger još tokom (propalih) pregovora 2007. koji su na kraju rezultirali jednostranim proglašenjem nezavisnosti, a depeše američke diplomatije (u izdanju „Vikiliksa“) pokazuju da je ostala na stolu i u periodu koji je usledio.

I to kao privremeno, a ne konačno rešenje. Američka depeša 10BRUSSELS85, koja opisuje sastanak diplomatskih predstavnika pet glavnih arhitekata otmice Kosova od Srbije, SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije: „Francuska je rekla da ’međunemački’ model može da bude samo privremeno rešenje, i da moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je ukazala da je od ključne važnosti da se to ugradi kao uslov u ranoj fazi procesa ulaska u EU. (…) Francuska je rekla da je međusobno priznanje cilj, i da treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj.“

U svetlu ovih reči, nov prizvuk dobija i samouverenost već citiranog savetnika Šalje: „Priština će tražiti od Srbije priznanje Kosova u ovom procesu. Sem priznanja, želimo da napravimo odlučujući korak i postanemo članica UN.“

Najzad, da posle jednog – posle prihvatanja nezavisnosti Kosova u obliku pristanka na njegov ulazak u Ujedinjene nacije – neminovno sledi i ono drugo – formalno priznanje Kosova – govori nam i već spomenuta EU strategija proširenja, koja eksplicitno navodi da će svi bilateralni problemi među susedima na Zapadnom Balkanu morati da budu rešeni pre ulaska u Evropsku uniju. Što u slučaju Srbije i Kosova ne može a da ne podrazumeva i formalno srpsko priznanje kosovske nezavisnosti.

SLUČAJ BURUNDIJA

No nije sve unapred izgubljeno. Naprotiv, proces učvršćivanja kosovske nezavisnosti pokazuje ozbiljne simptome okretanja u suprotnom smeru.

Pre svega tu mislimo na nezaustavljivi trend smanjivanja moći i globalnog uticaja kreatora te krnje, lažne kosovske nezavisnosti. Što je manji uticaj Amerike i njenih vazala, to je krhkija državolikost Kosova.

A tu je i slučaj Burundija, posle Gvineje Bisao i Surinama, treće države koja je povukla svoje priznanje nezavisnosti naše južne pokrajine. Zamislimo se zakratko nad ovim slučajem.

Stvar je u tome što je malo verovatno da je ova istočnoafrička država, nakon što je 16. oktobra 2012. priznala nezavisnost Kosova, provela mnogo vremena razmišljajući o svom činu pa je nakon tog razmišljanja shvatila da je pogrešila i povukla svoje priznanje. Mnogo je pak verovatnije, pa i jedino prihvatljivo objašnjenje, da se na taj čin Burundi odlučio zahvaljujući uticaju sa strane.

Čiji je to uticaj? Bilo bi vrlo lepo ako je reč o dugoj ruci srpske diplomatije, ne samo zato što bi to na neočekivan način demonstriralo njenu moć već i zato što bi predstavljalo svojevrsni zalog za budućnost našeg odnosa prema našoj pokrajini. Zašto bismo, naime, ulagali napor da nagovorimo druge zemlje da povuku priznanje nezavisnosti Kosova, ako već sami nameravamo da tu nezavisnost prihvatimo?

A opet, imajući u vidu da nam je protivnik Amerika, i uz razložnu pretpostavku da srpska diplomatija ipak nije toliko snažna da bi mogla da se rve s američkom, još je logičniji zaključak da smo u nagovaranju Burundija da se predomisli oko Kosova imali pomoć sa strane. Čiju? To je makar jasno, a sve kojima možda nije jasno upućujemo na tekst američkog „Forin polisija“ o tome kako je „Zapad izgubio Burundi; dok zapadne sile prete, Rusija i Kina podržavaju njegovu prkosnu vladu“.

Iz ovog zaključka, da su nam Rusija i/ili Kina pomogli u slučaju Burundija, sledi još jedno, potencijalno ohrabrujuće pitanje – zašto bi nam pomagali i ulagali svoju energiju i kredibilitet u osporavanje kosovske nezavisnosti ako misle da ćemo je mi prihvatiti, i ako nameravaju da nas tek tako puste da je prihvatimo ukoliko se na to ipak odlučimo?

ODGOVOR SRBIJE

U svakom slučaju, kao što već konstatovasmo, procesi od kojih nam zavisi sudbina bliže se svom vrhuncu, što je ovih dana potvrdila i šefica EU diplomatije Federika Mogerini ocenom da je „jasna rešenost predsednika Srbije i Kosova, Aleksandra Vučića i Hašima Tačija, za nastavak dijaloga“, i otkrićem da su „oni počeli razgovore o sklapanju pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa“.

I Blerim Šalja na sličan način najavljuje da će, posle tehničkog dijaloga 26. i 27. februara, krenuti „vrlo važan deo političkog dijaloga, koji treba da dovede do obavezujućeg pravnog sporazuma“.

Za razliku od Prištine čija je pozicija kristalno jasna a očekivanja sasvim transparentna, Beograd ostaje zabrinjavajuće zagonetan, s predsednikom Aleksandrom Vučićem koji najavljuje „kompromis, a ne prepuštanje“, ali uporno ne otkriva detalje, nego najavljuje da će svoj stav izneti „krajem marta, najkasnije početkom aprila“.

Uz važno obećanje, koje je ponovio i u intervjuu agenciji „Rojters“ prošlog petka, da će konačna odluka biti na građanima Srbije: „Narod će odlučiti; a ako vi mislite da to (prihvatanje kosovske nezavisnosti) može da dobije većinu, ja nisam siguran.“

Da li se u tome sastoji taktika srpske vlasti, da svoje odbijanje zapadnog plana opravdaju odbijanjem srpskog naroda? Ili je to isuviše lepo da bi bilo istinito? Ali da ne trčimo isuviše pred rudu, sačekajmo najpre rok koji je Vučić samom sebi zadao, taj kraj marta, početak aprila kada će, kako kaže, izaći sa svojim predlogom „ali on neće biti ’dragi Albanci, prepuštamo vam sve’, on će biti kompromis. Ako neće da razgovaraju o tome, imaćemo zamrznuti konflikt“. Što je za Srbiju neuporedivo bolje od bilo kakvog rešenja po „modelu dve Nemačke“, koje na kraju vodi samo ka stvaranju „Velike Albanije“…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *