ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Космет чисте од српских корена

ŽIVOJIN RAKOČEVIĆ: Kosmet čiste od srpskih korena

14 juna 2015

zivojin-rakocevic-(1)_620x0Nije to kultura, to su projekti. Tu reč, projekat, uvele su, još davno, pevaljke primitivnih pesama, pa je ona, sada, postala najvažniji termin našeg života, kulture, politike, ekonomije… Sve ove oblasti često liče na te „umetnice“, što su iz ove zemlje išle da gastarbajterima uzimaju novac.Projekat Kosovo je, dobrim delom, nastao i postoji jer u njemu nestaje i može da nestaje novac. Kultura u tom projektu je potpora etnokratskom sistemu, ona je, zbog malih duhova, i konstitutivni element razdvajanja.

Ovako komentariše nedavno predstavljanje albanskog kulturnog stvaralaštva sa Kosova u Beogradu, u okviru festivala „Mirdita, dobar dan“, Živojin Rakočević, književnik iz Gračanice.

Šta je onda bilo ovo u Beogradu?

– Najvažnije je Beograd ubediti da prizna „realnost na terenu“ i da tamo u Prištini postoje neki drugi svetovi sa kojima se valja, za novac, povremeno međusobno dodirivati. Prirodnije je i poštenije održati u Beogradu dane Niša bez ijednog srpskog umetnika, nego, bez Srba, praviti dane Prištine u Beogradu.

Da li možete zamisliti predstavljanje srpske kulture na KiM, recimo pod nazivom „Dani srpske kulture u Prištini“?

– Možda je neophodno majku podsećati da nas je rodila. Sve je tu, i sada, arhitektura, biblioteke, crkve, fakulteti, za čije je osnivanje najviše zaslužan Beograd, deo srpske kulture. To se sistematski briše, pa je neophodno da ovi koji dolaze u Beograd i predstavljaju kulturu odmah po povratku u Prištinu napišu projekat i podignu srušene spomenike Vuku, Njegošu… Mogu to i bez Srba da urade, mogu i da odmah čim svešteniku Darku zabrane da zvoni u crkveno zvono organizuju proteste.

Ovo što govorite je cinizam?

– Nije. U ovom slučaju radi se o kulturološkoj asanaciji terena. Jednostavno, traži se legalizacija postojećeg stanja. Možete li to čišćenje izvesti u sebi, možete li sebi da priredite taj „umetnički projekat“? Ne znam, probajte. Mnogi, ozbiljniji, nisu uspeli.

A zašto se, recimo, albanska kultura predstavlja u Beogradu a ne u Gračanici?

– Samo nam taj svedok u getu nedostaje da nas podseti koliko su daleko Priština, Prizren, Uroševac. Možda on može da nam objasni koliko nam je dobro tu gde jesmo i da će nam kultura iz gradova dolaziti svaki put kad nam zatreba.

Srpski glumci iz prištinskog Narodnog pozorišta proterani su iz svoje matične zgrade, sada su u gračaničkom Domu kulture. Nekadašnje Pokrajinsko, a sada Pozorište „Adem Jašari“, imalo je i Srpsku i Albansku dramu…

– Naše pozorište je fenomen, obrazac političke nekorektnosti i urbane pobune. To je nacionalni ansambl u potrazi za gledaocima, cirkus na razvalinama. Što se tiče sadašnjeg Pozorišta u Prištini njemu je dovoljno samo ime, ne mora ni da ima predstave. Zvala nas je jedna gospođa uključena u organizaciju srpsko-albanske predstave „Romeo i Julija“ i ponudila prevoz do Pozorišta „Adem Jašari“ u Prištini. To je trenutak kada se spoje poraz i poniženje, idete organizovano u svoje pozorište. Ne znam šta sam joj sve rekao: znam samo da je plakala na kraju, da se izvinjavala… Reč je o Pozorištu, a gospođa je svoja – nije ni naša, ni njihova, ni strankinja.

Kako biste opisali život Srba na KiM poslednjih šesnaest godina?

– Iznad svega stoji samo jedna reč – trpljenje! Iz nje se sve izvodi, i u nju se sve uliva. Herojstvo kosovskih Srba je sadržano u trpljenju jer niko ne može, ne ume, ne podnosi, ne bori si protiv zla na takav način. Trpljenje nam je čuvalo svetinje, a junaštvo ih oslobađalo. Milan Rakić je, ne dajući mnogo objašnjenja, govorio da je vreme pred oslobođenje, kad je kao konzul službovao u Prištini, bilo herojsko.

Ima li razlike i kakve, u životu do proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosova i posle toga?

– Ima, sve se vraća u institucionalnu represiju iz perioda od 1974. godine. Sve je po zakonu, sve je u okvirima, sve je u nečemu što običan čovek definiše rečenicom: njihovo je vreme! Inače, ovde sve puca od administrativnog optimizma i svetle budućnosti. Jedna ideologija je zamenjena drugom, komunizam je kao naslednika dobio etnokratiju i nacionalizam, pa, kako god da se uzme, i većina Albanaca trpi i čeka neku vrstu slobode.

Da li je pristup predstavnika međunarodne zajedice nepristrasan kada su u pitanjuSrbi i Albanci?

– Oni su ovde došli da vode projekat Kosovo, glavne uloge su podeljene, nama je određeno da budemo statisti, i da svoj položaj prilagođavamo prema najboljim evropskim zakonima koje niko ne želi i ne može da primenjuje. U međuvremenu stranci se, kako sami često ocenjuju, vrlo brzo balkanizuju i stapaju sa okolinom.

Dok srpski političari ovu Zajednicu vide kao objedinjavanje deset srpskih opština sa izvršnim ovlašćenjima u ključnim oblastima, albanski političari kažu da će to biti neka vrsta NVO. Kakva su vaša očekivanja?

– Najlepše, najduže i najupornije govorimo o onome o čemu najmanje znamo. Stvari se postavljaju naopako i širi se strah od Republike Srpske na Kosovu. Logično bi bilo da Priština s Beogradom ima iste veze kao Banjaluka sa Sarajevom, a ne da se još više izoluje ovih 120.000 Srba unutar kosovske etnokratije.

Kako ocenjujete trenutnu situaciju?

– Jasno je da se projekat Kosovo nalazi u završnoj fazi, pa mu se mora pronaći zamena, više niko ne krije da se radi o „velikoj Albaniji“. S druge strane, dosadašnji srpski administrativni aparat je od svih obesmišljen, pa se traži spas u Zajednici srpskih opština. Za sada se živi između „velike Albanije“ i Zajednice srpskih opština.

Neretko se od nekih političara može čuti da se ne može živeti od kosovskog mita. Da li to mišljenje dele Srbi u centralnoj Srbiji?

– Ako se u istu rečenicu strpa pitanje da li ste za Kosovo u Srbiji ili za to da sutra imate ručak na stolu, a prekosutra platu u džepu, onda je sve moguće i ništa nije vredno. A kada političari govore o mitu neka stanu ispred Gračanice ili neke freske u Bogorodici Ljeviškoj, pa neka kažu: ovo je mit, od ovoga se ne živi! Neka to kaže starcima Srbima iz Kline, na njih je bilo dvadeset napada u maju i junu, neka ih pogleda u oči i kaže čije je Kosovo.

Vi ste direktor Doma kulture, hoće li predstojeće vidovdanske svečanosti koje organizuje Dom doprineti da do svakog Srbina dopre uverenje da su u kosovskom mitu njihovi koreni i koreni države Srbije?

– Svako ima svoje „parče“ Kosova, uključujući i one koji ga se odriču. I to odricanje je potvrda ne mita nego žive, kulturološke, hrišćanske, državotvorne snage i realnosti. I u tim pojedincima ono živi kao konstituisana svest, i nema veze ni sa stablom ni sa korenom, nego sa pitanjem: ko sam ja? S te strane je potpuno razumljiv strah od Kosova, ono je ulazak u Novi zavet, u stvaranje konstitutivnih ličnosti naše kulture, u balans zemaljskog i nebeskog, i intimu živopisa, Njegoša, Lubarde, Meštrovića…

Čime se bavite u Domu?

– Na nama je da obezbedimo osnovne segmente grada geto Srbima. Da im dođu, ma gde da žive, najbolji pisci, slikari, glumci, muzičari. Na drugom nivou to je susret geto stvaralaca Kosova i Metohije sa savremenim stvaranjem i, na kraju, tu je taj živi iskustveni susret sa četiri hektara fresaka u Dečanima ili sa arhitekturom Gračanice. Tu mi očekujemo stvaralačku revoluciju i eksploziju, i ona će se pokazati jačom od svake bombe kojom su gađani i pojedinci i kultura.

NESTANAK ČUVENOG SKI-CENTRA „BREZOVICA“?

Albanski nacionalisti, šta god da urade, ni verbalnu kritiku sa Zapada ne dobijaju?

– Nagrađivanje albanskog nacionalizma usko je povezano sa strahom međunarodne zajednice da se on može okrenuti protiv njenih interesa, a Srbi imaju stalno potrebu da se zaustave procesi u kojima oni nešto gube. Taj osećaj je generator nesigurnosti i stavlja Srbe u podređen položaj.

Primer može biti privatizacija Ski-centra „Brezovica“.

– Da, tamo je sve, do najsitnijih detalja, srpsko, a sada dolazi strani, francusko-andorski kapitalista koji je najavio ulaganje 409 miliona evra. Ta fantastična i nepostojeća suma je magla iza koje se krije tajkunski novac i njime se zadaje ključni udarac Srbima na Šar-planini. Ostalo je još malo vremena da se ospori taj proces privatizacije, a svi ćute, kao da se ništa ne dešava.

Mnogo elemenata je tu u igri…

– Paradoksalno je da poslednju reč i pravo potpisa na ovu katastrofu ima srpski gradonačelnik Bratislav Nikolić, pa od njegovog otpora ili pristanka sve zavisi. Život ljudi, sloboda, nada da imamo nešto naše pretvara se u poniženje i razara autentičnu, i što bismo danas rekli, samoodrživu zajednicu na najlepšoj planini Balkana.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *