Život, rad i hrabrost

Život, rad i hrabrost

15 avgusta 2014

cedomir-anticPiše: Čedomir Antić

U našoj javnosti česte su tvrdnje da savremena Srbija nema dovoljno dobrih i učenih ljudi. Odzvanjaju reči hora ogorčenih nezadovoljnika uverenih da su najbolji ostali u prošlosti ili pobegli u inostranstvo. U jednoj zemlji u kojoj se ne pita za zasluge, već za usluge. Gde je poštenje postalo obezvređena opšta priča i, zamislite, lična diskvalifikacija… U demokratiji u kojoj su državnici nestali da bi političari postali, a bogatstva nadoknadila nedostatak plemenitosti; gde naučni stepen smatraju titulom, a titulu upotrebljavaju kao nakit… Teško je govoriti o ličnom radu i vrlini.

Kod nas je politika postala marketing, biznis se sveo na špekulaciju, ekonomija se pretvorila u iluzionizam, prosveta je postala socijala, kultura se preselila u klanove ili tržišnim putem premetnula u šund. Čak i su pesme kod Srba postale projekti. Ako prvog političara nije moguće pitati za diplomu, najvažnijeg za kuma, bogataša za prvi milion… Zašto bi onda nekoga čestitog, radnog i uspešnog– a nepodobnog svetu politikantstva, proračunate podrške ili frustrirane kritike – uopšte predstavljali javnosti?

Reformator drevne Atine, mudri Solon, tvrdio je da najsrećniji čovek na svetu nije bio prebogati car Krez, već jedan običan čovek koji je doživeo ličnu sreću. Ne znam da li je moj prijatelj Miroslav Svirčević bio srećan. Sreća je lični doživljaj. Poznavao sam inteligentne, lepe, voljene, bogate ljude koje je neka čudna unutrašnja sila vodila u samouništenje… Slušao sam o čoveku koji je pre četrdesetak godina dugo živeo zarobljen ispod ogromnog aparata „veštačkih pluća” i pisao pesme, slaveći svaki tren svog života o kojem nemam pravo da iskažem sopstveno mišljenje kakav mi se čini da je bio… Miroslav je bio čestit čovek. Ovaj pravnik i istoričar posvetio je život nauci – istoriji prava, ustavnosti Balkana i srpskog naroda. Svirčevićeva monografija o istoriji lokalne samouprave u novovekovnoj Srbiji na mene je ostavila dubok utisak kao jedna od najtemeljnijih i najučenijih knjiga koje sam pročitao. Posvećen istoriji Balkana, napisao je i obimnu knjigu u kojoj poredi razvoj lokalne samouprave u Srbiji i Bugarskoj tokom 19. i prvih decenija 20. veka. Zapažena je bila i Miroslavljeva briljantna knjiga o odnosu domova britanskog parlamenta u vremenu velikih reformi između 1832. i 1911. godine. U širokom spektru zanimanja Svirčević je proučavao teme iz istorije ustavnosti jugoslovenske monarhije, ali i razvoj savremenog libertarijanstva i liberalizma.

Miroslav Svirčević bio je neumoran u jednoj od najvažnijih dužnosti intelektualca – on je neprekidno i posvećeno učestvovao u javnom životu. Svoja velika znanja neprekidno je predstavljao javnosti, nenametljivo nastojeći da pruži doprinos razvoju demokratije, širenju novih znanja i javnoj debati koja se u društvima kakvo je naše, nažalost, vodi na marginama politike. Miroslav je godinama neumorno pisao, ne prezirući nijednu priliku i ne potcenjujući nijednu temu o kojoj je znao nešto, po pravilu, sažeto, tačno i učeno da kaže ili napiše. Poslednjih godina u našim medijima, pre svega novinama, informativnim portalima, ali i na društvenim mrežama, predstavio se i afirmisao ne samo kao uzorni naučnik, već i kao uticajni i cenjeni intelektualac. Miroslav je bio i iskreni rodoljub. U izvornom smislu te sintagme, bio je posvećeni „nacionalni radnik” – onaj koji bez lične koristi, nadahnut odanošću prema svom narodu, želi da velike ideale u koje veruje podeli sa svojim sunarodnicima. Podoban idealnoj slici starih Banaćana, sin stare i junačke srpske zemlje, Miroslav je postojano i hrabro zastupao uverenja za koja je verovao da su istinita i pravedna. Zalagao se za narodna prava, čak i kada se taj rad činio uzaludnim i bio opasan.

Život Miroslava Svirčevića imao je još jednu dimenziju koja njegov predani rad i dostignuća predstavlja u donekle drugačijem svetlu. Kao dečak, Miroslav je oboleo od teške bolesti. Tokom dugih godina, mučnim lečenjem, uspeo je da prezdravi, ali su ostale teške posledice po njegovo zdravlje koje je bilo nemoguće prevazići… Lišen mnogih životnih prilika, nadanja i radosti, Svirčević je kroz život prolazio stoički, hrabro, strpljivo i uporno. Pre godinu dana izgubio je vid na jednom oku. Ipak, nastavio je da radi vredno i neumorno. Radio je i u nedelju, 10. avgusta, kad se suočio sa smrću.

Radovan Samardžić je govorio da su početkom 20. veka „malom Srbijom hodali veliki ljudi” i da je to bio razlog njenog trijumfa. Život, rad i hrabrost Miroslava Svirčevića daju nadu da velikani postoje i u dobu u kojem su zacarili zlo i prosečnost. Dužnost nas, njegovih prijatelja i kolega, jeste da negujemo spomen na njega.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Jovana says:

    I nema polu pismeni predsednici opstina il totale nepismeni bolje pocnite da im diplome o zavrsenim skolama trazite pa da se uverite kreni te od zapadne Srbije

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *