ŽIVOT SRBA NA KiM „Posejem dva hektara pšenice, dođe Albanac i požanje žito“

Tweet

Šta se moglo očekivati od trideset hiljada Srba zatvorenih, više od deceniju, u geto grupu u zaleđu Prištine? Kakve su perspektive i mogućnosti njihovog razvoja? Jesu li imali ikakvu mogućnost da izgrade funkcionalan sistem i neke elemente normalnog života i razvoja? Mogu li preživeti?

Prosečan čovek dnevno ne živi sa ovim pitanjima, ali se njihov teret oseća u delovanju, radu i, posebno, planiranju budućnosti. Najveći deo ovog stanovništva radio je u velikim gradskim sistemima u Prištini, Obiliću, Kosovu Polju i Lipljanu. Od 1999. Njima je, čak fizički, onemogućen pristup svom pređašnjem delu života. Republika Srbija im je, isključujući neproizvodne delatnosti (zdravstvo, prosvetu i opštinsku administraciju) dodelila minimalnu platu od 11. 000 dinara. Svi koji su se bavili poljoprivredom, pojedinci, zadruge, Poljoprivredni kombinat  „Ratar” izgubili su tržište ili je njihova zemlja postala plen privatizacije albanske tajkunsko – ratne elite.

Srpska setva albanska žetva

„Posejao sam preko dva hektara pšenice prošle godine. Došao je Albanac i požnjeo mi žito. Kaže da zemlja nije moja. Ja sam, sad opet, preorao njivu i sejaću, a ko će žnjeti videćemo”, kaže Slavoljub Savić iz Batusa. On nije jedini, isto se desilo njegovim rođacima i komšijama. Prvo su im 1953. Godine komunisti oduzeli zemlju da bi im devedesetih bila vraćena. Sada im je ponovo oteta kosovskom privatizacijom i  „pripada” ovdašnjoj grupi  „Viktorija” iza koje je nezvanično vrh kosovske vlasti.

Unutar geta, ili zajednice kako glasi novi termin za Srbe, stvar je zapuštena i fatalno podeljena. Mnogi će, suočeni sa niskim političkim interesima, napadati različite administracije (kosovsku i srpsku) , umanjivati njihov značaj, optuživati ih za izdaju ili korupciju, primanje duplih plata  „iz Srbije” i privilegije…

I tako u nedogled. Mržnja, podeljenost i zavist, postali su sastavni deo geto odnosa, a gotovo su svi zaboravili da su sami posledica, ili žive posledice, gubitka normalnog života, gubitka grada, posla, slobode. Zaboravili su da žive posledice katastrofalnog poraza i da su njihove institucije pretvorene u primaonice, najčešće nezarađenih plata, zaboravili su da je i ta plata u getu posledica progona.

Beograd nema objašnjenja

U ovom slučaju Beograd je napravio dve velike greške: dopustio je da sistem propadne, da se uruši zbog nerada i loših kadrova, dopustio je da postane predmet podsmeha međunarodne zajednice; druga greška je sadržana u činjenici, da Beograd Srbima nije objasnio zbog čega ih izdržava, nije im objasnio, kao što mu ni danas nije jasno, kako se moraju odrediti prema albanskom okruženju, koje ih je dovelo u ovakav položaj.

„Vi morate odlučivati sami, vi tamo živite”, poručivao je proteklih nekoliko godina zvanični Beograd, kao da ovdašnji Srbi imaju univerzitet, akademiju nauka, razvijen parlamentarni život, kao da idu na posao i da žive normalno. A stvari su surove i ogoljene do besmisla: najbanalnije rečeno, već trinaest godina Opština Priština, sada sa sedištem u Gračanici, nije uspela da organizuje cisternu kojom bi se čistilo nekoliko blatnjavih geto ulica. Pitanje je da li je iko ikada nešto tražio i da li je imao ideju šta da traži. Čekalo se da ideje dođu od države i da to  „sveznajuća država” reši.

Filozofija tamnog vilajeta

Decentralizacijom i formiranjem Opštine Gračanica pozicija Srba počinje da se zasniva na filozofiji tamnog vilajeta koja glasi: ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se. To prokletstvo je jasno i vidljivo na svakom koraku. Nove srpske vlasti, pod kontrolom Prištine, počele su od njihovih sredstava da grade puteve i infrastrukturu. S jedne strane to je odlično i pozitivno, s druge strane je pogubno jer su se tim istim osvetljenim putevima duboko u srpske sredine dovezli Albanci i povećali cenu zemlje i počeli da je kupuju. Na kraju, za svakog pojedinca ostaje osnovno pitanje: gde vodi put iz geta?

Prištini kao najvećem tržištu bio je potreban prostor za trgovinu i proširenje, a on se dobrim delom nalazio u posedu Srba. Smešteni iza žice, sa obesmišljenim životom, suočeni sa razornim dejstvom pogroma od 17. Marta 2004. Neki su prodali svoju zemlju, a neki su, u međuvremenu, potrošili taj novac i sada ne znaju kako da potroše dan u enklavi.

Čeku nudi Srbima oficirske činove

U Gračanicu je, pre sedam dana, došao ministar odbrambenih snaga Kosova Agim Čeku da podstakne mlade Srbe da se priključuju njegovoj vojsci. Dočekali su ga Srbi iz nove opštine i zvanično, na svom sajtu, saopštili:  „Ministarstvo odbrambenih snaga je dobilo punu podršku od Opštine Gračanica u podsticanju srpske omladine da se pridruže bezbednosnim snagama”. Dokazanom borcu protiv Srba u Hrvatskoj i na Kosovu, sada su očajnički potrebni Srbi kao oficirski kadar. Odrešiće kesu neće žaliti za njihovo školovanje i pridobijanje. Može li se odbiti njegova ponuda?

„Mi ne možemo da se takmičimo u novcu s Albancima, ne možemo govoriti ljudima gde da rade, mi ne možemo zaustaviti prodaju zemlje”, već deceniju, isključujući u jednom kratkom periodu Nebojšu Čovića, ponavljaju delegacijama ovdašnjih Srba beogradski funkcioneri. Prvo je Unmik, nekom uredbom probao da reguliše da se zemlja ne prodaje  „tamo gde je zajednica ugrožena”, to se nije poštovalo. Onda je nova opština Gračanica obećala da poljoprivredno zemljište neće pretvarati u građevinsko, sada se ni to ne poštuje: stotine albanskih vila, poslovnih prostora i hotela sagrađeno je, pa će ako se tako nastavi Srbi i u ovoj opštini biti manjina.

Ni posla ni života

„Nama ne daju da se razvijamo i radimo”, kaže Gordana Đorić iz Udruženja poslovnih žena. Poslovne prostore, koje je imala u Prištini, ni do danas nije uspela da vrati. Osnova svega ovoga je da ništa ne radi, da nema nikakve proizvodnje, da ne postoje uslovi za nju, ili je možda najtačnija ocena da Albanci neće dozvolitida ovde ima bogatih Srba i da sa njima ravnopravno rade. To mišljenje je jasno i davno određeno,  „bogati Srbi treba da žive u Srbiji”. Zato nijedan ovdašnji poslovni čovek ne može biti predstavnik neke uspešne i poznate firme iz centralne Srbije.

Odgovor svake vlasti na potrebe života u Gračanici i selima oko Prištine, ukoliko vrlo brzo ne dođe do nekih promena, sasvim sigurno neće biti adekvatan. U zgradi Osnovne škole  „Kralj Milutin”, na kojoj stoji tabla Republika Srbija danas se tiska ogroman broj mladih ljudi. Nema dovoljno prostora za njih, a novi srednjoškolski centar gradi im Opština Gračanica. Na njemu neće biti državnih simbola Srbije, a devedeset odsto polaznika te škole završiće upravo u centralnoj Srbiji, jer ovde neće imati posla ili prostora za minimum normalnog života.

(Živojin Rakočević – Politika)

Tweet