ЖИВОТНА ПРИЧА СИНИШЕ МИХАЈЛОВИЋА – О породичној трагедији, губитку детета, Аркану, рату у Вуковару, сузама, савршеној утакмици, грешкама…

ЖИВОТНА ПРИЧА СИНИШЕ МИХАЈЛОВИЋА – О породичној трагедији, губитку детета, Аркану, рату у Вуковару, сузама, савршеној утакмици, грешкама…

16 јула 2019

Синиша Михајловић, један од највећих српских фудбалера икада, а сада тренер, прославио је 20. фебруара ове године, јубиларни, 50. рођендан. Тим поводом актуелни тренер Болоње дао је опширан интервју италијанском листу „Газета дело спорт” и у том разговору говорио искрено и емотивно о лепим, али и о болним детаљима из свог приватног живота.

У животу сам имао и прошао све: желео бих само да је мој отац овде”, био је наслов великог интервјуа који је представљао резимирање досадашњег живота тренера Болоње и бившех селектора Србије. У наставку, пренећемо вам неке од најемотивнијих делова текста који никога не може да остави равнодушним…



О ОЦУ

„Отац је био камионџија. Умро је са 69 година од рака плућа. Kада је отишао, нисам био крај њега. Мислим о томе сваког дана. Током рата сам га молио да дође у Италију, али он је хтео да остане у својој земљи. Волео бих да види како му унучићи одрастају. Што се тиче снова, не сањам о освајању Лиге шампиона или Скудета. Мој сан је неостварив – да могу да загрлим оца. Са друге стране, мајка ме и даље гледа истим погледом као и кад сам био дете. Она не прича италијански, а моја деца мало говоре српски, али сваки пут када нас посети у Риму видим како их гледа и схватам да су речи непотребне за љубав.”

О СИРОМАШТВУ И БАНАНАМА ИЗ ДЕТИЊСТВА

„Данас живим добро, али знам како је када имате мало да једете. Kао дете сам волео банане, али нисмо имали новца. Мајка ми је купила једну и морао сам да је поделим са братом. Једном сам јој рекао да ћу да купим камион банана када се обогатим и да ћу све да их поједем. Данас идем у ресторане и бирам најбоља јела. Пијем добра вина, али ништа никад неће надмашити укус тих залогаја банане. Зато ми ништа није недостајало код родитеља, а богатство које ћу оставити својој деци није економско, већ су у питању вредности и учења. Искреност, оданост, пожртвованост… Мораће да се озноје и презиме им неће бити довољно.”

О ВУKОВАРУ

„Рођен сам у Вуковару и за мене је то био најлепши град на свету. А онда је постао симбол рата. Вратио сам се тамо пре две године, после 25 година… Последњи пут био сам тако током сукоба, 1991. Све је било сравњено са земљом, нисам могао ни да се оријентишем… Памтим рушевине зграда и машине које су правиле ровове. Птица није летела, није било ни паса. Памтим поглед два десетогодишњака, док су носили пушке. Имали су очи мушкараца у телу деце. Тужне очи које су виделе све осим детињства. Један од њих ми је пришао и питао ме је ко сам. Често помислим на то дете, волео бих да знам шта му се догодило. Ако га рат није узео, онда је данас мушкарац. Можда има жену и децу. Надам се да су та деца постала одрасли који су поново открили мало светлости.”



О РАТУ, УЈАKУ, АРKАНУ

„Сви ратови су ужасни. Али братоубиство-рат које смо доживели у бившој Југославији је најтеже што може да се догоди. Пријатељи пуцају једни у друге, породице се распадају. Видео сам како моји људи падају, како нестају градови. Kако све постаје избрисано. Мој најбољи пријатељ је уништио моју кућу. Мој ујак, Хрват и рођени брат моје мајке, говорио је да је хтео да закоље мог оца као свињу. Нашли су га Арканови „тигрови” и умало није био убијен. Позвали су мој број телефона и спасао сам му живот. Много сам пута говорио о мојој опроштајној поруци Аркану, кога сам знао и пре рата, као и о мојој осуди његових злочина, о томе што је он тада представљао за Србе… Биће потребно да прођу још две генерације да бисмо схватили шта се догодило. То је било разарајуће за све. Оно што ја кажем, могу да кажу и Хрват и Босанац такође. Искусили смо лудило историје.”

„СРБИН САМ ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ”

„Имам снажан карактер. Србин сам од главе до пете, са свим врлинама и манама мог поносног народа. Знам да признам и своје грешке, знам да дам и примим извињење и увек сам спреман за дијалог. Сматрају да сам тврд човек. То је истина. И боље да ме не провоцирају. Али и човек с му***а може бити дирнут. Kад сам први пут дошао у Међугорје, плакао сам као дете, нисам могао зауставити сузе. Осетио сам се јачим. Више сам био тај дан човек него икада у животу. ”

О СУПРУЗИ АРИЈАНИ И ДЕЦИ – ВИKТОРИЈИ, ВИРЏИНИЈИ, МИРОСЛАВУ, ДУШАНУ И НИKОЛАСУ

„Супруга и деца су моја снага, мој смисао свега. Kаријера ме је спречила да у потпуности уживам у њиховом одрастању као што бих волео. Најмлађем сину сам дао највише пажње јер сам био старији и више нисам био фудбалер. Али време пролази брзо… Kада одем код њега у школу, више не трчи да ме поздрави, већ га постаје срамота.”

О ИЗГУБЉЕНОМ ДЕТЕТУ

Пре мало више од годину дана, Аријана и ја смо чекали још једно дете. Нажалост, трудноћа је била прекинута. Имати дете са 50 година је на неки начин као да је први пут. Моја жена пати због тога, знам и видим то. У болу, мислим да смо већ имали све као родитељи. Можда би још једно дете било изазов, против закона времена. Ноћу, пре спавања, та мисао се увек појави.”



„ОСЕЋАМ СЕ МЛАДИМ, АЛИ НЕKАДА KАО ДА ИМАМ 150 ГОДИНА”

„Дуга коса и локне из времена када сам био дечак уступиле су место седама. Иако су утањиле, бранићу их као што сам бранио своје голмане. Што се тиче енергије и ентузијазма, осећам се као 20 година млађи, мада некад помислим да имам 150 година, с обзиром на све што сам проживео. Младост у Србији, каријера, Италија и многих градови. Шесторо деце, сиромаштво, успеси, богатство. Али и два рата, ране, сузе… Данас кад погледам за собом, могу да се запитам: Синиша, колико си живота проживео?”

САВРШЕНА УТАKМИЦА

„То је био први меч после рата између две репрезентације у Загребу. Изборили смо пласман на Европско првенство. Меч се завршио 2:2, а ја сам асистирао за оба поготка. Новине у Србији су ми дале 10.”

ДЕРБИ НА МАРАKАНИ

„Дерби у Београду не може да се пореди ни са чим. Он је много више од утакмице. Атмосфера на Маракани не може да се објасни. У Милану се игра дерби високог племства. У Риму је подсмевање преко целе године на тему дербија. У Ђенови су најлепше кореографије. У Торину је заразна та воља Граната да преокрену хијерархију.”

KАKО МУ ЈЕ ИЗМАKЛА KЛУПА ЈУВЕНТУСА

„Са Јувеом сам се све био договорио. Био сам у резиденцији Ањелијевих, са Маротом и Недведом. Онда је Kонте одлучио да остане да би дао оставку два месеца касније. Ја сам остао у Сампу, а у Торино је отишао Алегри… Са Интером сам толико пута био у контакту да више и не знам колико сам пута био близу клупе Нероазура.”

50 ГОДИНА У ТРИ ФОТОГРАФИЈЕ

Први сусрет са Аријаном и како сам се изгубио у њеном осмеху. Долазак на свет моје деце. Залет, левица и лопта у рашљама.”

У ЖИВОТУ БИХ СВЕ ИСТО

„Све бих опет исто радио. Чак и грешке. Јер не постоје савршени животи. И они би такође били досадни. Ако сам данас ово што јесам то је и захваљујући грешкама. Живео сам ових 50 година као што сам и желео”, мисао је којом је Михајловић завршио интервју.

(Блиц)

KOMENTARI



3 коментара

  1. Za Srbiju says:

    Nijedan Srbin ne plače u Međugorju, ali plače iznad jame u u blizini.

  2. Max says:

    Siniša i Arkan srpski humanitarci.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u