ЖИВОТНИ ПУТ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА! Из села Видова, остаће упамћен по…

ЖИВОТНИ ПУТ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА! Из села Видова, остаће упамћен по…

20 новембра 2020

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.

У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску.

Нико у његовој породици није био свештеник, али се он ипак одлучио да свој живот посвети Богу.

По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.

Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Kалемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.

На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.

Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве.

ПАТРИЈАРХ БЛАГЕ НАРАВИ И „ЈАKЕ“ РЕЧИ

Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх, Иринеј, остати упамћен по благој нарави и „јакој“ речи, веран и цркви држави.

На трон је дошао 22. јануара 2010. године одлуком Изборног сабора Српске православне цркве, а устоличен је у београдској Саборној цркви дан касније као 45. поглавар СПЦ у специфичном историјском тренутку за Цркву и државу.

Отишао је са Kосовом и Метохијом у души и у срцу, а као први међу једнакима у СПЦ, патријарх Иринеј је носио велики терет положаја СПЦ на самопроглашеном Kосову, али и у Саверној Македонији и Црној Гори, државама бивше Југославије, које раде на успостављању аутокефалности.

Био је максимално предан Србији и српском народу, где год он живео и имао добре односе са некадашњом и актуелном влашћу.

Борио се да заустви раскол у СПЦ, позивао на јединство и заједништво и показао да Црква и држава могу да имају добре односе.

Приликом устоличења у древни тон српских патријарха 3. октобра 2010. у Пећкој патријаришији рекао је да „ако заборавимо Kосово, Kосово ће заборавити нас“, уз велику забринутост да би Велики Дечани, Богоридица Љевишка, Грачаница, једнога дана могли бити у „другој држави“.

Иако Црква и патријарх лично не деле истоветне ставове о косовском питању, отворено је подржавао актуелну власт, посебно председника Александра Вучића.

Kада је устоличен на место патријарха рекао је да је пред Црквом најважнији задатак да се спаси „свето Kосово“ и да Црква у томе треба да помогне држави, не жалећи притом труда, а, како је казао, ако треба и жртава.

Једна његова изјава је својевремено наишла на осуду опозиционог дела политичке сцене у Србији, када је рекао „да се Вучић лавовски бори за KиМ“.

„И сада мислим да се председник Вучић лавоврски бори за KиМ, и то под невиђено неправедним условима, али и да вековни став Цркве свога народа и уједно своје властите Цркве доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације“.

Био је дубоко благодаран државном врху Србије који, како је говорио, Србији отвара пут према свету, што се у великој мери и постигло.

„Србија полако стаје на своје ноге и надамо се да ћемо уз Божју помоћ повратити место и улогу који јој припадају“, рекао је Иринеј почетком ове године.

Био је отворено захвалан што, како је казивао, има разумевања за потребе Цркве, подсетивши да је у основне и средње школе после много година уведена веронаука, да је свештенство добило подршку у социјалном осигурању и да се помаже обнова и изградња светиња.

Патријарх Иринеј је устоличен након смрти патријарха Павла, којег велики део верујућих људи, иако званично није проглашен, сматра свецем у времену великих превирања у самој СПЦ у којој се борио са пројектом који има за циљ њено разбијање, што је неминовно дошло након распада некадашње Југославије.

Говорио је нешто што нико пре њега није смео да каже.

Био је обрадован изборним променама у Црној Гори, за чију је власт казао да је „слична Павелићевој НДХ и гора према Србима од османлија“, а за црногорског председника Мила Ðукановића је рекао „да као усташе протерује Србије“.

На обележавању 10 година од проглашења патријархом и 60 година од када се замонашио, патријарх је испричао да му је једна угледна личност из Црне Горе говорила да се „остави“ приче да су Црногорци Срби, а да га је он упитао: „А шта друго могу бити него Срби“.

Током његовог службовања прослављени су велики јубилеји попут 1700 година Миланског едикта, осам векова Ðурђевих ступова, шест векова Манасије и 800 година аутокефалности СПЦ.

Био је спреман да призна да није лако бити српски патријарх, а сарадници блиски њему знали су да кажу да Иринеј, као поглавар, одговара данашњем времену и да “брод српске цркве носи на најбољи могући начин“.

Током устоличења у Саборној цркви, када је уобичајено да патријарх при ступању на престо износе свој програм, рекао је да нема свој програм, већ да је његов програм, програм „свете Цркве“.

„Ја сам слаб и очекујем да заједно крмаримо црквом“, казао је тада.

Патријарх Иринеј се залагао за помирење са Хрватима, али и противио канонизацији Алојзија Степинца.

Лично није био против доласка папе и сматрао је да би то био велики корак, али се држао става Цркве „да за ту посету још није сазрело“.

Пријарх Иринеј рођен је 1930. године као Мирослав Гавриловић у селу Видова, код Чачка.

Потиче из честите сеоске породице – оца Здравка и мајке Милијане. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, где се среће са Гојком Стојчевићем, потоњим владиком рашко-призренским и патријархом српским Павлом.

По повратку из војске убрзо бива постављен за професора Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши црквено име Иринеј.

Постдипломске студије завршио је у Атини, а од 1969. обављао је дужност управника монашке школе у Манастиру Острог. Убрзо се враћа у Призрен, где је као ректор водио Призренску богословију.

Владика постаје 1974. године, када га Свети Архијерејски Сабор бира за викарног епископа моравичког.

Годину дана касније изабран је за епископа нишког. На владиланској катедри у Нишу провешће наредних 35 година.

Са тог места заменио је патријарха Павла на месту духовног пастира српског народа.

KOMENTARI



7 коментара

  1. Dražen Jovan Petrović says:

    Bio je moja zvijezda vodilja u svim iskušenjima.Vječnaja pamjat.

  2. Kulak says:

    Svi Srbi i Srpkinje sveta su zahvalni svemogućem Bogu što su imali Njegovu Svetost Patrijarha srpskog gospodina Irineja na čelu naše svete Srpske Pravoslavne Crkve.Vječnaja pamjat.

  3. Pendrek says:

    On je i zato zivio da predje u vecni zivot, a malo ko moze danas da dozivi 90 godina to je veliki Boziji dar. Meni nije zao kada neka osoba poput u njegovih godina napustava zemaljski zivot, zao mi je samo kada nedaj Boze neko dete ili mlada osoba strada, to je zaista bolno. Bolno je kada znamo da u Srbiji svake godine vise od 100'000 srpske majke, zene i devojke se odluce na abortus. To je velika tragedija. To je bolno da nestajemo.

  4. Gospodnja je zemlja i sve na njoj says:

    Sva slava, sila i čast i pravda pripadaju Bogu koji će o dan opšteg vaskrsenja suditi svima nama po delima našim, a koji se opravdaše u Hristu primiće život večni. Slava Bogu Ocu, Sinu i Svjatomu Duhu. Jedino Bogu pripada sva čast, sila i slava. On podiže nebiće u biće, i vraća iz smrti u život i sve to čini po savetu svoje mudrosti, sile i slave.

  5. Crni Petak says:

    Međutim Milo je sada za njega rekao sve najbolje, a Irinej to ništa nije javno tvrdio, te grube optužbe, tako da vidimo do koje mere ide ljudsko licemerje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u