Зло које није за људске уши

Zlo koje nije za ljudske uši

10 novembra 2016

k-zavestanje-2_620x0

DOKUMENTARNI film Ivana Jovića „Zaveštanje“ koji će u nedelju, 13. novembra (u 20 časova u Domu omladine) doživeti premijeru na festivalu „Slobodna zona“, jeste upravo ono što nam naslov veli: amanet ali i opomena, zaveštanje jedne generacije drugima. Sačinjeno od svedočanstava ljudi koji su preživeli genocid u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, „Zaveštanje“ je (pod)sećanje na zlo i učenje o njemu, ali i prilog autora stvaranju i negovanju kulture sećanja, učenju o načinu na koji se sa traumama suočava, i na koji se o njima govori.

Ovaj dokumentarac izrastao je iz istoimenog, kapitalnog arhivskog projekta, u okviru koga su na 450 sati materijala zabeležena 94 intervjua po prilagođenim metodama fondacije Šoa (koju je osnovao Stiven Spilberg i koja je snimila hiljade svedočanstava Jevreja koji su prošli kroz pakao Holokausta). Prilagođavanje metodologije poštovane pri snimanju ispovesti, te kreiranje koncepta „srpski Šoa“ metod bilo je, vele Ivan i Monja Jović (direktorka projekta), neophodno zbog specifičnosti svedoka u odnosu na, konkretno, žrtve Holokausta.

– Reč je o ljudima celog veka praćenim stigmom logora, koji su neretko i po prvi put ispripovedali svoju priču, svoju traumu – navodi Ivan Jović, i dodaje da je sam scenario već bio vrlo precizno ispisan, rukom zločinaca odnosno same istorije, te da su ga oni samo „izdelili“ po motivima (napad na sela, zbeg, otimanje dece, odvajanje od roditelja, logor, streljanja, gubitak identiteta…), i ispratili po narativima (predratni, ratni i posleratni segment).

– Razni su načini na koje se ljudi sažive sa proživljenim zlom, sa zlom koje evo već sedam decenija nikako da ispričamo, zlom koje nije za ljudska usta, ni za ljudske uši – kaže reditelj. – Neko ga minimizira do krajnjih granica, dok neko doseže krajnje granice patosa, a naše je bilo da priču „umerimo“, da je ispripovedamo odnosno prenesemo na dostojanstven način, i pritom ne povredimo ni ljudska usta, ni uši – ni oči gledalaca.

Film „Zaveštanje“ sastoji se isključivo od 55 emotivnih i katarzičnih svedočenja preživelih, bez korišćenja arhivskih fotografija ili snimaka koje su uglavnom načinili zločinci, jer je to njihova, dehumanizovana vizura stradalih, smatraju Jovići. U filmu nema naratora niti bilo kakvog „spoljnog“ tumača koji bi objektivizovao istorijske događaje, već priča izlazi isključivo iz usta samih svedoka – tačnije „glumaca“ koji su kao malodobni, nevoljno postali tumači uloga precizno im zadatih od scenariste i reditelja pod imenom – NDH.

Autora interesuju intimne ispovesti preživelih, ekspresija i empatija, a ne iznošenje pukih istorijskih činjenica:

– Nije bitno koliko je tačno vojnika ušlo u selo, ili koliko je ljudi pohapšeno, streljano… To jesu oni, ti ljudi – ti bleskovi sećanja, te male vinjete njihovih života…

Utemeljivši ispovest kao žanr po sebi, stavivši žrtve u fokus, kao ličnosti, autori „Zaveštanja“ teže tome da do novih generacija dopru glasovi onih koji nikada nisu imali prilike da ispričaju svoju priču, da utihnule glasove žrtava prenesu do našeg vremena. Da se zlo ne zaboravi, i ne ponovi – a zaborav koristi samo zločincu.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *