Зло које није за људске уши

Зло које није за људске уши

10 новембра 2016

k-zavestanje-2_620x0

ДОКУМЕНТАРНИ филм Ивана Јовића „Завештање“ који ће у недељу, 13. новембра (у 20 часова у Дому омладине) доживети премијеру на фестивалу „Слободна зона“, јесте управо оно што нам наслов вели: аманет али и опомена, завештање једне генерације другима. Сачињено од сведочанстава људи који су преживели геноцид у Независној Држави Хрватској, „Завештање“ је (под)сећање на зло и учење о њему, али и прилог аутора стварању и неговању културе сећања, учењу о начину на који се са траумама суочава, и на који се о њима говори.

Овај документарац израстао је из истоименог, капиталног архивског пројекта, у оквиру кога су на 450 сати материјала забележена 94 интервјуа по прилагођеним методама фондације Шоа (коју је основао Стивен Спилберг и која је снимила хиљаде сведочанстава Јевреја који су прошли кроз пакао Холокауста). Прилагођавање методологије поштоване при снимању исповести, те креирање концепта „српски Шоа“ метод било је, веле Иван и Моња Јовић (директорка пројекта), неопходно због специфичности сведока у односу на, конкретно, жртве Холокауста.

– Реч је о људима целог века праћеним стигмом логора, који су неретко и по први пут исприповедали своју причу, своју трауму – наводи Иван Јовић, и додаје да је сам сценарио већ био врло прецизно исписан, руком злочинаца односно саме историје, те да су га они само „изделили“ по мотивима (напад на села, збег, отимање деце, одвајање од родитеља, логор, стрељања, губитак идентитета…), и испратили по наративима (предратни, ратни и послератни сегмент).

– Разни су начини на које се људи саживе са проживљеним злом, са злом које ево већ седам деценија никако да испричамо, злом које није за људска уста, ни за људске уши – каже редитељ. – Неко га минимизира до крајњих граница, док неко досеже крајње границе патоса, а наше је било да причу „умеримо“, да је исприповедамо односно пренесемо на достојанствен начин, и притом не повредимо ни људска уста, ни уши – ни очи гледалаца.

Филм „Завештање“ састоји се искључиво од 55 емотивних и катарзичних сведочења преживелих, без коришћења архивских фотографија или снимака које су углавном начинили злочинци, јер је то њихова, дехуманизована визура страдалих, сматрају Јовићи. У филму нема наратора нити било каквог „спољног“ тумача који би објективизовао историјске догађаје, већ прича излази искључиво из уста самих сведока – тачније „глумаца“ који су као малодобни, невољно постали тумачи улога прецизно им задатих од сценаристе и редитеља под именом – НДХ.

Аутора интересују интимне исповести преживелих, експресија и емпатија, а не изношење пуких историјских чињеница:

– Није битно колико је тачно војника ушло у село, или колико је људи похапшено, стрељано… То јесу они, ти људи – ти блескови сећања, те мале вињете њихових живота…

Утемељивши исповест као жанр по себи, ставивши жртве у фокус, као личности, аутори „Завештања“ теже томе да до нових генерација допру гласови оних који никада нису имали прилике да испричају своју причу, да утихнуле гласове жртава пренесу до нашег времена. Да се зло не заборави, и не понови – а заборав користи само злочинцу.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u