Zločin u Damasku – povod za istinu o Račku

Zločin u Damasku – povod za istinu o Račku

4 septembra 2013

Branko ŽujovićPiše: Branko Žujović

Ubistvo dece i civila u Siriji, ako se pokaže da je izvršeno u cilju izazivanja vojne intervencije SAD – u šta svetska javnost više skoro i ne sumnja, trebalo bi da bude povod za široku srpsku akciju utvrđivanja objektivne istorijske istine o događajima koji su iskorišćeni kao povodi za bombardovanje SR Jugoslavije i prekodrinskih Srba

Zločin u predgrađu Damaska, iako po obimu najmonstruozniji, iznenađujuće „dobro“ se uklapa u isto toliko iznenađujuće prost kliše SAD i njenih saveznika: neprijatelj u kritičnom trenutku postaje toliko drzak ili glup, da sam servira najubedljiviji mogući povod za vojnu akciju protiv sebe. Taj model nije pronalazak NATO pakta. Ratno lukavstvo je zanat star koliko i onaj najstariji, ali su mu stratezi iz Vašingtona i Brisela podarili trenutnu brutalnost. Zgražavanje nad svirepošću, potpuno zasenjuje moralnu, političku i ekonomsku pozadinu agresije.

„Daću povod za početak rata. Nije važno da li je verodostojan ili ne. Pobednika posle ne pitaju da li je govorio istinu. Kada se započinje rat, nije bitno pravo, nego pobeda,“ reči su Adolfa Hitlera uoči napada na radio stanicu u Glajvicu, 31. avgusta 1939. godine. Stanica je napadnuta i zauzeta, a njen program prekinut govorom na poljskom jeziku protiv nacista. Sledećeg dana, Nemačka je napala Poljsku. Tajnom vojno-obaveštajnom akcijom u području Dunava, uostalom, Nemačka je izvršila i agresiju na Kraljevinu Jugoslaviju uoči bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine.

Ratno lukavstvo bilo je oružje i srpskih ustanika 1804. godine. Tokom pregovora sa Turcima kod Zemuna, uz posredovanje Austrijanaca, iznenada su negde na Vračaru planule napuštene kuće. Dim koji se video čak sa zemunske strane, bio je velika optužba protiv dahija i diskreditovao je tursku pregovaračku stranu. Ali, oba ova slučaja, bez obzira što je Hitlerov napad na Glajvic izazvao Drugi svetski rat, po količini trenutnog nasilja bezazleni su incidenti, u poređenju sa zastrašujućim zločinima korišćenim kao povod za intervenciju SAD i NATO pakta.

Damask kao globalni Staljingrad

U tvrdnju SAD i njihovih saveznika o zločinu vlade u Damasku, koji je odneo 1.429 života, od čega 426 dečjih, skoro više niko na planeti ne veruje. Uprkos medijskoj kampanji, u takvu interpretaciju zločina ne veruje polovina Amerikanaca i to je jedan od ključnih razloga odlaganja vojne akcije. Intervenciju u Siriji, prema objavljenim rezultatima istraživanja javnog mnenja, podržava 42 posto njih. Istovremeno, izveštaji svetskih agencija govore da se više od 60 odsto građana Velike Britanije i Francuske protivi intervenciji.

Ako Damask postaje globalni Staljingrad, a svetsko javno mnenje prozire brutalni kliše pokušaja prevare, neko u Bogradu trebalo bi valjano da postavi pitanje Račka i Markala. Oba incidenta obiluju kontradiktornostima i iskorišćena su ekspresno kao povodi za vojne akcije SAD i zapadnih sila, ali i za dehumanizaciju Srba u ratovima devedesetih.

Na primer, okolnost da su na dlanovima 37 od 40 ljudi ubijenih u Račku pronađene nesagorele barutne čestice, što je ukazivalo da su učestvovali u borbama sa srpskim snagama bezbednosti, „objašnjena“ je pukom tvrdnjom da je u pitanju zastareo metod parafinske rukavice, odnosno samolepljive folije i difenilamina. Sličnih oprečnosti ima još dosta: tragovi okršaja konstatovani su svuda oko mesta tragedije, neki od poginulih nosili su oznake UČK, a drugi su imali delove vojne opreme poput čizama ili opasača, a svi poginuli na sebi su imali slojevitu odeću. Da ne pominjemo problem ulaska istražnih organa u selo.

Vokerov potpis komadom drvene olovke

Helen Ranta naknadno je, u autobiografskoj knjizi, navela je da je izveštaj o Račku pisala pod snažnim pritiskom šefa misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji, Vilijama Vokera i Ministarstva spoljnih poslova Finske. U knjizi je napisala da je Voker tražio od nje da u izveštaju bude „ubedljivija“, a da su trojica civilnih službenika finskog ministarstva zahtevali „dublje zaključke“ u izveštaju. Šta više, Ranta tvrdi da je Voker prelomio drvenu olovku i gađao je, jer nije bio zadovoljan ubedljivošću njenih navoda.

U dokumentarnom filmu „Kraj — osuđeni na progonstvo“, ruskim autorima Jevgeniju Baranovu i Aleksandru Zamislovu saopštila je da je „Voker bio užasnut rezultatima njene istrage“. „Bila sam zbunjena i nisam bila spremna da mu odgovorim. To su bila tela terorista, srpskih vojnika i meštana. Ovaj izveštaj koji vam sada pokazujem nikada nije objavljen, a njegov sadržaj malo ko zna. Sada sam spremna da javno govorim o rezultatima istrage“, kazala je Ranta, pokazujući originalni izveštaj pred kamerom.

Nakon svedočenja istražnog sudije Danice Marinković i patologa Slaviše Dobričanina na procesu protiv Slobodana Miloševića u Hagu, tužilaštvo je izbacilo tačke optužnica koje se odnose na Račak. To se dogodilo i u procesima protiv Milana Milutinovića i još petorice bivših funkcionera SR Jugoslavije i Srbije. Operacije srpskih snaga bezbednosti u Račku i Oraovici ušle su, kao primer uspešnosti i efikasnosti, u nastavne programe obuke specijalnih snaga NATO pakta. Goran Radosavljević Guri, koji je komandovao srpskim jedinicama, čak je dobio nekakvu medalju NATO pakta u vezi ovih akcija.

Teško je poverovati da bi u ovom trenutku akcija demistifikovanja incidenata u Račku i na Markalama odgovarala evropskoj agendi zvaničnog Beograda, ali bi bila izazov srpskim intelektualcima, univerzitetima, institutima i rodoljubivim NVO, koje deluju više kao gerila na svetskoj računarskoj mreži, umesto da budu organizovan izraz srpske meke moći. Ne da bi se u potpunosti opravdala srpska strana u ratovima devedesetih, što je nemoguće jer je srpskih zločina bilo, nego da bismo došli do verzije istine koja nije u neskladu sa činjenicama.

Sličnu ideju imali su studenti Univerziteta u Severnoj Mitrovici 2004. godine, kada je formirana komisija o ispitivanju obaveštajnih podataka koji su doveli do napada SAD i njihovih saveznika na Irak. Iako se očekivalo da će studentska „peticija za istinu“ dobiti barem milion potpisa u samoj Srbiji, njeni efekti su tada izostali. Sada je trenutak za kvalitetniju akciju.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *