ЗНА СЕ КО ЋЕ ПОБЕДИТИ У СИРИЈИ, а то нису добре вести за Европу!

ZNA SE KO ĆE POBEDITI U SIRIJI, a to nisu dobre vesti za Evropu!

7 januara 2016

SYRIA-CONFLICTPiše: Jevgenij Krutikov

Čudno je navoditi rat u Siriji kao glavni događaj protekle godine – taj rat traje već pet godina.

Naravno, logičnije je izdvojiti umešanost Rusije u taj rat i preokret koji je posle toga usledio. Ali, preokret se ne svodi samo na ratne uspehe Asadove armije.

Već su počeli procesi koji omogućavaju da se predvidi i dalji tok i ishod rata. U tom smislu za Evropu ima veoma loših vesti.

Naočigled svih, rat u Siriji naglo je prošao nekoliko sukcesivnih faza. Jer, nakon što su dobili podršku ruske avijacije i flote vladine trupe i narodna vojska pretvorili su se iz progonjenih autsajdera u dominirajući faktor konflikta. Njima još uvek nedostaje samopouzdanja i savremenog naoružanja, ali su stekli novi, ofanzivni način razmišljanja.

Istina, bilo je potrebno više od dva meseca da trupe u Damasku usklade svoja operativna uzajamna dejstva sa ruskom grupacijom, ali sada se već može tvrditi da pobeda nad džihadistima – nije propagandni kliše, čak ni pitanje daleke budućnosti.

Međutim, ako su ofanzivne operacije sirijskih vladinih snaga u novoj godini očigledan trend i ako se na osnovu objektivnih kriterijuma i faktora može lako prognozirati njihov tok i približan rezultat, onda novi trend u sirijskoj politici može da postane iznenađenje, pri tom, odlučujuće – ne toliko za ishod rata kao takvog, koliko za budućnost Sirije kao države.

Radi se o procesu „razmene ljudi“, koji se već razvio iako je sasvim nedavno počeo. Sirijska vlada (uglavnom, u liku civilnih vlasti, a ne vojnih) organizuje „časno povlačenje“ za bojovnike različitih džihadističkih organizacija i bandi, koji su tokom pregovara priznati kao „umereni“.

U ogromnoj većini slučajeva to je lokalno stanovništvo koje ima šta da izgubi. Takvim pobunjenicima se dozvoljava da se evakuišu zajedno sa porodicama, čak i sa ličnim naoružanjem.

Stranim plaćenicima i fanaticima nisu dozvoljeni takvi pregovori, mada oni i sami ne žele da pregovaraju.

Stoga čitave grupe stanovništva napuštaju regione opkoljene vladinim trupama i organizovano se preseljavaju u severozapadni deo zemlje – bliže turskoj granici. Ako je to u početku bio jednostrani proces (sirijska vlada evakuisala je opkoljene „umerene“ ništa ne dobijajući za uzvrat), onda je pred Novu godinu postalo poznato da su nekoliko stotina šiita i drugih Asadovih pristalica organizovano napustili regione koje su držali džihadisti na severozapadu i brodom stigli u Bejrut.

Kao odgovor, vladine snage su preusmerile zarobljene džihadiste u tursku provinciju Hataj.

Postoje svi razlozi da se veruje da će u najskorije vreme takve vrste razmene teritorija i stanovništva postati osnovna forma unutarpolitičkog dijaloga u Siriji. Inače, već se formiraju regioni u kojima živi jedna dominantna verska i/ili nacionalna grupa. Tako je i u mestima gde je još pre pet godina postojala „isparcelisanost“ tipična za ta mesta, kao i potpuno tolerantni međusobni odnosi.

Odvija se svojevrsno „dobrovoljno etničko čišćenje“, a verska pripadnost nekog naseljenog mesta postaje principijelni momenat u borbe za to mesto.

Sa druge strane, ako se tako i dalje nastavi, snage džihadista koje su ranije bile razbacane na nekoliko frontova, konačno će se lokalizovati na granici sa Turskom i to ne samo na vojnom planu, nego i kao stanovništvo.

Ne radi se o formiranju nove etničke ili verske grupe. Ali, podela Sirije na nekoliko nejednakih (sa bilo kog stanovišta) delova počinje da dobija realne obrise.

Ako se pretpostavi da će vladinim trupama poći za rukom da tokom godine potisnu ostatke nepomirljive opozicije u Tursku, onda neće morati sa njima da se vodi politički dijalog, mada bi bilo teško i zamisliti njihovo učešće na posleratnim izborima.

Sa Islamskom državom je uzaludno razgovarati. Krajem decembra, jedinice islamista u istočnim predgrađima Damaska, koje su bile opkoljene i u suštini razbijene, same su tražile pregovore za evakuaciju.

Predstavnici „umerene opozicije“ predstavili su tu ideju kao svršen čin i pokušali da optuže vladu Bašara Asada zbog toga što ide na kompromis sa Islamskom državom (ko bi, inače, govorio). Rezultat galame koju su podigli bilo je to da su svi napustili front istočno od Damaska i „evakuisali“ se. Svi sem ID, pa se pokolj nastavio još nedelju dana.

Za sada se takvim kretanjima poklanja malo pažnje, ali nakon što vojni uspesi vladinih trupa konačno postanu rutina informativnog miljea, upravo ovi događaji postaće prototip novog formata postkonfliktnog regulisanja odnosa.

Svaki takav slučaj jedinstven je, svaki zahteva detaljnu etnografsku, versku, geografsku i vojnu analizu na licu mesta. Takva rešenja nisu uvek strateški ispravna.

Na primer, sirijska vojska već sada nije naročito zadovoljna evakuacijom nekoliko hiljada aktivnih bojovnika na severozapad zemlje. Civilne vlasti govore o prioritetima humanitarnih problema, jer među „evakuisanima“ mnogo je ranjenih, ali u praksi se odvija ne samo „razmena stanovništva, nego i jačanje onih grupacija koje se inače osećaju relativno komforno i dobijaju opremu iz Turske.


Pod pritiskom međunarodne zajednice (šta god da se u datom slučaju podrazumeva pod ovim dovitljivim terminom) rat do istrebljenja prerašće u rat sa mnoštvom uslovnosti i zakulisnih sporazuma. Bliski Istok je tako uređen da samo treba početi proces i on će samo gomilati mnoštvo detalja od koji se više ne može spasiti.

Istina, sa Islamskom niko sada ne želi da se dogovara, ali u sastavu ID takođe postoji lokalno stanovništvo, na primer, i u Raki. Ono već dugo vremena pomažu džihadistima da drže mesnu avio-bazu sličnu Kvejrisu kod Alepa.

Ranije ili kasnije, doći će se i do njih, a lokalno stanovništvo moraće da se odluči – sa kim je. Ako neko nastavi da istrajava u džihadizmu, jer mu je bilo simpatično da živi u vreme džihadista, da ide na rasprodaje robova, da uništava arheološka nalazišta i patrolira ulicama u sastavu sunitske milicije, moraće da ode, mada više nije jasno kud. Ipak, veći deo stanovništva svakako će ostati.

Dalje napredovanje vladine armije, kao i praksa „evakuacija“ izazvaće u 2016. nove talase migracija, ali ona će u potpunosti biti džihadistička. Možda Zapadna Evropa to nedovoljno razume. A možda i razume i nastoji da ne dopusti scenario koji je za nju neprijatan – pobedu vladinih trupa koje će potisnuti džihadiste, pored ostalog i u Evropu.

Još uvek nije konačno usaglašen spisak „umerenih“ na koje bi se moglo orijentisati u političkim raspodelama, a ne samo u naznačenim ciljevima.

Samim tim, Sirija se brzo i prilično neočekivano kreće u pravcu etničkog i verskog uređenja odnosa. Za sada se ne radi o raskolu ni o podeli zemlje, već o priznanju da unutar Sirije postoje kvaziverske grupe koje pretenduju na političku nezavisnost.

Uslovno rečeno – hajde da razoružamo Džebhat an-Nusru, da joj damo u lokalnoj samoupravi dva mesta i videćemo šta će biti. A sve ide upravo ka tome, budući da posle „evakuacija“ pristalice an-Nusre sa porodicama i svim rođacima na ovaj ili onaj način obezbeđuju svojima baš ta dva mesta.

Njih će armija ili izbacivati u Tursku, povećavajući haos u Evropi, ili civilne vlasti, ipak, pokušavaju da se sa njima dogovore davanjem dela ovlašćenja.

Ono što je počinjalo kao neka serija humanitarnih dejstava kroz nastojanje da se malo ispravi linija fronta bez suvišnih gubitaka, može tokom nove godine da se pretvori u politički trend takve snage da će sva pravila bliskoistočne krize morati iznova da se smišljaju.

Ali, uvek ostaje šansa da nešto neće ići kako treba.

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. M says:

    Nadam se da autor zna o cemu je-sto pisao.Meni to lici na kaos,a valjda je i on to htio reci?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *