Zov Kuperove džungle

Zov Kuperove džungle

19 marta 2014

Aleksandar PAvicPiše: Aleksandar Pavić

Kada je britanski političar i diplomata Robert Kuper prvi put izneo osnovne postulate „novog liberalnog imperijalizma“ pre skoro 12 godina, svet je još uvek uživao u „blagodetima“ jednopolarnog poretka uspostavljenog u poslednjoj deceniji 20. veka, posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog saveza. Stoga je i Kuperov ton bio skoro budistički smiren, a samopouzdanje društveno-političke klase u čije ime je govorio bilo je na toliko visokom nivou da se ona više nije ni trudila da krije ono što stvarno misli o sebi i „ostalima“, izvan čarobnog kruga „povlašćenih i prosvetljenih“. Uprkos svim uveravanjima da su „demokratija“ i „jednakost“ glavni plemeniti ciljevi pobedničkog Zapada, praktično njegova nova civilizacijska misija – jasno je istaknuto da ista pravila ne mogu da važe i za „prosvetitelje“ i za one koji tek treba da budu „prosvetljeni“. Ideja dvostrukih standarda je ustvari trebalo da bude ugaoni kamen novog zapadnog „humanitarnog“ intervencionizma, čiji je najglasniji zagovornik u to vreme bio britanski premijer Toni Bler, a Kuper jedan od njegovih najvažnijih ideologa. Zanimljivo, a verovatno ne i slučajno, Kuperova razmišljanja su objavljena baš na pravoslavne Blagovesti, 2002. godine, u londonskom Obzerveru. Ovo je verovatno ključni deo Kuperovog izlaganja:

“Izazov postmodernog sveta leži u privikavanju na ideju dvostrukih standarda. Među sobom, mi delujemo na osnovu zakona i otvorene kooperativne bezbednosti. Ali kada imamo posla sa staromodnim tipovima država izvan postmodernog evropskog kontinenta, moramo da ponovo posegnemo za grubljim metodama ranijeg doba – sila, preventivni napadi, obmane, šta god je neophodno da bi se nosili sa onima koji još uvek žive u svetu devetnaestog veka, u kojem je svaka država za sebe. Među sobom mi se držimo zakona, ali kada delujemo u džungli, onda moramo i da koristimo zakone džungle”.

U svom članku Kuper je, kada je reč o potrebama novog intervencionizma, pominjao zemlje poput Avganistana i Somalije, ali i Iraka, gde je država, po njegovim rečima, „prestala da postoji“, kao mesta gde bi zemlje koje su efikasne i kojima se uspešno upravlja „izvozile stabilnost i slobodu“ (dakle – ne, ovu kovanicu nije izmislio Boris Tadić), otprilike po „uspešnom“ modelu koji je primenjen u Bosni i Hercegovini i na Kosovu (tada još uvek bez Jeremićeve spasonosne „pahuljice“).

Posle 12 godina, može se videti koliko su ovi izvozni artikli bili korisni i uspešni, kako na već pomenutim mestima, tako i na još nekim, poput Libije, a evo sad i Ukrajine (na Venecueli i Siriji se još uvek radi). No, šta se može primetiti? Težnje i stavovi su još uvek isti, ali je ton, od kuperovski mirnog, skoro flegmatičnog, postao znatno povišen. Da ne kažemo histeričan.

Da se razumemo – nije se u Ukrajini desilo nešto što američki planeri nisu očekivali. I površnijim posmatračima je bilo jasno još krajem 2013. da Zapad sigurno neće biti u stanju da parira ruskoj nimalo nepristojnoj ponudi Kijevu – 15 milijardi dolara za „prvu pomoć“, zajedno sa ojačanim trgovinskim i proizvodnim zajedničkim aranžmanima koji bi ukrajinsku industriju očuvali ili dodatno ojačali. Same zapadne sile su takođe toga bile svesne. One su mogle da nude razne šarene šargarepice, pa čak i poneki kolačić onim naivnijim demonstrantima na kijevskom Majdanu – ali pravog mesa tu nije bilo, niti na današnjem prezaduženom Zapadu može da bude. Kada je Rusija iznela svoju ponudu – zapadnjaci su imali samo jedan izbor: izvoz one iste „bezbednosti i slobode“ koje su već izvezli u gore-pomenute zemlje. Usledilo je gaženje dogovora od 21. februara kojeg su sami koncipirali i, dan kasnije, neonacistički puč, koji je Ukrajinu bacio u sadašnji bezakoni polu-haos. Izbor za faktički bankrotirane zapadne „prosvetitelje“ je bio jasan: ili dozvoliti da Ukrajina cela počne ponovo da gravitira ka istoku, ili – pokvariti tu mogućnost. Možda mi ne možemo da pomognemo Ukrajini (o tome kakva bi to „pomoć“ uopšte bila – nekom drugom prilikom) – ali zasigurno nećemo dozvoliti da to uradi neko drugi, pogotovo ne neko izvan našeg „postmodernog“ kružoka – a ponajmanje Rusija. Pa makar se Hitlerovi brčići i vratili u modu istočno od Dnjepra. To je otprilike sažetak zapadne velike ukrajinske strategije.

Naravno, bilo bi neuporedivo poželjnije po zapadne „partnere“ (termin na kom Putin, još uvek ozbiljna lica, i dalje nepokolebljivo insistira) da Rusija nije tako brzo i efikasno reagovala, i sopstvenom, očigledno pouzdanijom i solidnijom markom bezbednosti i slobode preplavila krimsko tržište. No, po njihovim računicama, bolje je izgubiti i Krim nego, ne daj Bože (odnosno Navuhodonosore, ili štagod ovih dana prolazi za vrhovno božanstvo iza briselskih i strasburgskih neovavilonskih zidina), čitavu Ukrajinu. Uz to, sad može i da se do mile volje satanizuje Rusija, unosi novi razdor na evropsko tle (na radost pogodite koga), opravda po koja dodatna milijardica za pomalo zapostavljeni vojni budžet, a i pomeranje raketnih štitova i pratećih radosti dalje na istok (naravno, sve zbog „iranske opasnosti“).

Ipak, današnji kuperovski tonovi pravedničkog licemerja, kao što je već pomenuto, daleko su od smirenih. Deo razloga leži u tome što je bitka za javnost uveliko u toku, pa je potrebno je nadjačati je svim mogućim sredstvima. Pošto, po običaju, nedostaju činjenice i argumenti, onda je najbolja preostala opcija urlanje svoje „istine“ u kombinaciji sa maksimalnim prećutkivanjem one koja ti ne odgovara. Kao, npr. kosovski presedan, odnosno precizna terminologija Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde – koju su zapadni lideri pre samo nešto manje od četiri godine zdušno, slavodobitno pozdravljali. Šta nam sve to govori? Da su zapadni dvostruki standardi i dalje na snazi (a kog oni izbora objektivno i imaju?) i da se na Rusiju u tamošnjim krugovima moći i dalje gleda kao na državu s one strane prosvetljene postmoderne. Ali i još nešto: da prava džungla zapravo stanuje tamo gde i Kuper, i da se upravo odatle i širi. Ruska reakcija je sprečila da i Krim postane deo te džungle. Ali tu, očigledno ne može biti kraj. Civilizacija će ponovo dolaziti sa Istoka (ne nužno samo geografskog). Ili je više i neće biti.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *