Жртве тероризма у свету – политика двоструких стандарда

Žrtve terorizma u svetu – politika dvostrukih standarda

20 novembra 2015

Djordje Milosevic 667Piše: Đorđe Milošević

Tražili ste, dobili ste. Tako su mediji, a i mnogi politički krugovi na Zapadu, pisali i govorili kada je devedesetih godina prošlog veka Rusija bila na meti čečenskih i drugih terorista. Na Zapadu su za te zločine nalazili čak i opravdanja. Moskva je optuživana za ,,agresiju’’ protiv Čečenije, za prekomernu upotrebu sile protiv separatista i islamskih ekstremista, za gušenje ljudskih prava. Uzalud su ruski zvaničnici ukazivali da je reč o teškim zločinima, o klasičnom terorizmu ,,koji se širi od Filipina do Kosova’’ i upozoravali da će i druge zemlje biti meta ako se tom univerzalnom zlu ne stne na put.

Ta upozorenja Moskve pokazala su se opravdanim više puta, a i sada, kada je Pariz postao meta terorističkog napada. Ali danas, kada je Francuska uzdrmana strahovitim zločinom, zvanična Moskva se ponaša drugačije, iako ima mnogo razloga da odgovori Zapadu istom merom. Kremlj izražava Francuskoj duboko saučešće zbog nevinih žrtava, nudi pomoć i učestvuje, mnogo efikasije nego zapadni partneri, u suzbijanju terorizma na samom njegovom izvorištu, na Bliskom istoku.

Uzimam sebi slobodu i pravo da nešto više kažem o terorističkim akcijama u Rusiji devedesetih godina jer sam te strašne događaje posmatrao na licu mesta. Moskva, a i neki drugi ruski gradovi, preživljavali su tih godina pravi pakao. Podsetiću na samo neke od najtežih terorističkih akcija koje u međunarodnoj, pa i ruskoj javnosti, kao da padaju u zaborav iako onima, koji su u tom bezumlju izgubili svoje najrođenije, na srcu ostaje tajni ožiljak.

Godine 1995. u gradu Buđonovsku, u Stavropoljskom kraju, čečenski teroristi pod komandom ozloglašenog vođe Šamlja Basajeva nekoliko dana držali su u bolnici kao taoce 1.500 bolesnika i lekarsko osoblje. Poginulo je preko stotinu ljudi.

Septembra 1999. Rusiju je potresla čitava serija čudovišnih zločina. U gradu Bujnaksku, u Dagestanu, zatim u Moskvi i Volgodonsku eksplozivom je srušeno nekoliko stambenih zgrada višespratnica. Poginulo je nekoliko stotina građana, među kojima mnogo dece. Bili su to zločini bez presedana u civilizovanom svetu. Zgrade su rušene duboko u noć ili u cik zore, kada su ljudi spavali. Očigledno, namera je bila da pogine što više ljudi.

Čečenski teroristi upali su za vreme predstave u moskovsko pozorište na Dubrovki, u kome je bilo 800 gledalaca. Tokom iživljavanja nad gledaocima i akcije oslobađanja poginulo je više desetina ljudi.

Teroristička akcija u malom severnoosetinskom gradu Beslanu verovatno će biti zabeležena kao najsvirepija u istoriji terorizma. Tamo je grupa čečenski bandita i ekstremnih islamista prisilno zatvorila oko 1.500 đaka i njihovih roditelja u školsku sportsku salu i tamo ih držala bez hrane i vode dva dana. Otmica je izvršena prvog dana školske godine, kada roditelji dovode u školu đake prvake. Prilikom oslobađanja, u opštem metežu, teroristi su otvarali vatru na decu i roditelje, pucali im u leđa i masakrirali ih. Poginulo je preko stotinu dece i njihovih roditelja. Scene koje je televizija direktno prenosila bile su tako strašne da su pojedini gledaoci, kako su izveštavali mediji, padali u nesvest.

A šta reći ze rušenja aviona, za eksplozije u moskovskom metrou i autobusima. Na ulazu u metro ,,Rižskaя’’ samo na stotinak metara od stana u kome sam tada sa porodicom živeo, jedna Čečenka raznela se eksplozivom ubivši još dvadesetak ljudi. Na tom mestu, tik uz ulaz u metro i veliku samouslugu, boravio sam svakodnevno bar dva- tri puta.

Dugo, veoma dugo nije bilo prijatno voziti se moskovskim metroom, koji dnevno preveze više miliona putnika. A samo onaj ko se vozi moskovskim metroom može da pretpostavi do kakve situacije i do kakve panike može doći kada se voz posle eksplozije bombe zaustavi u tunelu stotinak metara pod zemljom i kada nestane struja.

Prisećam se ovakve scene. Ruska babuška sedi u vagonu metroa, a preko puta nje je žena ,,kavkaskog izgleda’’, koje su vrlo prepoznatljive. Kraj njenih nogu je nekakva torba. Babuška baca izbezumljen pogled na ženu i torbu, a pošto su u straha velike oči, ona očigledno u ženi prepoznaje teroristkinju koja tek što nije aktivirala eksploziv. Babuška se moli Bogu u krsti:,, Gospode sveti, bogorodice, carice nebeska, oprosti mi grehove’’. Ni ostalim putnicima nije svejedno, ali jedan mlađi čovek odvažno reaguje: ,,Glupačo matora, šta cmizdriš i plašiš putnike. Treba te izbaciti iz vagona i izlupati po toj debeloj guzici’’. ,,Teroristkinja’’ zna da se sve to odnosi na nju, okreće glavu, uzima torbu i izlazi na prvoj stanici.

Zapad je na sve ovo gledao nekako sa strane, osuđujući zločine na pola usta, ali ih pravdao svaljujući krivicu na Moskvu. I ne samo to. Postoje dokazi da su čečenski teroristi imali političku, moralnu pa i materijalnu podršku i pomoć pojedinih krugova na Zapadu. Pojedine vođe terorista nalazile su utočišta u pojedinim zapadnim prestonicama. Postojala je, a možda i danas postoji, podela na ,,dobre,, i ,,loše’’ teroriste, na naše njihove ,,pasje sinove’’ pri čemu su ,,naši’’ oni koji deluju u našem interesu, a ,,loši’’ oni koji deluju suprotno. Već mnogo puta se pokazalo da je takva podela katastrofalna, da nema ,,naših,, i ,,njihovih’’, ,,dobrih’’ i ,,loših’’ terorista, već da je terorizam opštečovečansko zlo protiv koga se mora energično boriti.

Zašto sve ovo navodim? Pa zato da se podsetimo da terorističke akcije nisu od juče, da su i drugi stradali pre Francuza i da istovremeno skrenem pažnju na svojevremena upozorenja Moskve: ljudi, opametite se; danas smo meta terorista mi, a sutra to isto može i vas da snađe.

Godine 1999. Vladimir Putin, tada u funkciji premijera, na jednoj konferenciji u Astani (Kazahstan) izjavio je da će teroriste Rusija tražiti i goniti svugde. Ako treba na aerodromu, na aerodromu. Znači, izvinite na izrazu, ali ako treba, hvataćemo ih i u toaletu i daviti u klozetskoj šolji.

Tada su se civilizovani Evropljani ,,zgražavali’’, posebno u Velikoj Britaniji i Francuskoj. U klozetskoj šolji? Kakav izraz. To je nepristojno. Nije džentlmenski i galantno.

Danas, šesnaest godina kasnije, bilo je potrebno Francuskoj da se saglasi sa Putinom. Francuzi su se sada, posle terorističke akcije u svojoj zemlji, setili te Putinove fraze i počeli portret ruskog predsednika da ,,kače’’ na društvenim mrežama. Ne da bi ga veličali, nego da pokažu kakva dejstva očekuju od svog predsednika.

Moskva, kao što sam rekao, izražava saučešće Francuskoj, ponovo upozorava na opasnost od terorizma i poziva na zajedničku borbu protiv tog opšteg zla, tim pre što je i sama opet bila žrtva terorizma. Nad Sinajem je, naime, ovih dana eksplozivom oboren ruski avion. Poginulo je 224 putnika i članova posade. Predsednik Putin je najavio odmazdu i izjavio da će teroriste tražiti svugde, gde god da se kriju. „Naći ćemo ih na bilo kojoj tački planete i kaznićemo ih“, rekao je ruski presednik.

S tim u vezi, pojedini analitičari u Moskvi (i ne smo u Moskvi) postavljaju pitanje: kako se Rusija i svet odnose prema jednoj, a kako prema drugoj terorističkoj akciji. Da li su merila i kriterijumi isti, da li se žrtve podjednako žale i poštuju, ili se i mrtvi ljudi dele prema nacionalnoj ili nekoj drugoj pripadnosti.

Odgovor, nažalost, nije ohrabrujući.

Pojedini moskovski mediji postavljaju pitanje: zašto Rusija mora da žali žrtve Pariza kad Pariz nema ništa protiv podsmevanja njenim, odnosno ruskim žrtvama stradalim u obaranju aviona?




Ruski politikolog i publicista Jegor Holmogorov kaže da u ruskom oborenom avionu nisu letele samo pristalice Putina. Međutim, to nimalo nije smetalo francuskim karikaturistima da se vesele povodom njegovog pada. Francusko društvo ni na koji način nije javno osudilo to ruganje ruskim žrtvama, već je naprotiv izjavilo da je ono deo njihove demokratije. U francuskoj štampi se našlo dosta onih koji su s različitom dozom negativnosti i bez ikakvog poštovanja govorili o Rusiji, Rusima, Putinu. Kap koja je prelila čašu bilo je ruganje ,,Šarlija’’ žrtvama terorističkog napada koji je francusko ministarstvo unutrašnjih poslova opravdalo pozvavši se na slobodu govora. Postavlja se pitanje, kaže Holmogorov, zašto je u Rusiji u okviru iste slobode govora nedopustivo izražavanje istog spektra negativnog mišljenja o Francuskoj i njenoj politici, bez ikakve osetljivosti za pogibiju ljudi?

Zašto mi od sebe zahtevamo veću osetljivost i političku korektnost nego od Francuske, zemlje koja važi za simbol demokratije? Zašto mi treba da javno i prisilno žalimo francuske državljane koji su isto tako nevino poginuli, zaboravivši kako su Francuzi tretirali naše? To nije pitanje osvete, zaključuje Holmogorov. To je pitanje emulacije demokratskih institucija. Vidiš kako se ponašaju prave demokrate- ponašaj se isto tako, naročito prema njima samima.

Čitav svet uzburkao se zbog terorističkih akcija u Francuskoj, ustao je u osudi zločina. I to je dobro, tako i treba. Da li je to bio zverski napad na nevine ljude? Jeste. Da li je to izazov za celo čovečanstvo? Jeste. Zato niko ne može ostati ravnodušan pred razmerama ovog strašnog zločina. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što se takvo zlo može desiti u svačijem dvorištu. Zato je osuda ovog varvarskog čina dužnost i obaveza svakog dobronamernog ljudskog bića.

To je, međutim, samo jedna strana medalje. Drugu stranu, i to samo delimično, otkrio je gospodin Kolmogorov, koga sam citirao.

Da li je podmetanje bombe u ruskom avionu zverski teroristički čin? Jeste. Da li je rušenje stambenih zgrada u gradovima Rusije devedesetih godina strašan zločin? Jeste. Da li je masakr đaka-prvaka u školi u severnoosetinskom ruskom gradu Beslanu i pucanje u leđa takoreći tek prohodaloj deci zločin bez presedana? Jeste. Pa zašto, gospodo na Zapadu, ali i drugde, ne ustanete i niste ustali u osudu ovih strašnih zločina? Da li su životi Rusa manje vredni od života Francuza? Nisu i ne mogu biti. Ako Moskvu optužujete da je ,,dobila ono što je tražila’’ jer je u Čečeniji dejstvovla prekomernom silom, odgovor je da je Rusija branila svoju državnu celovitost i integritet. To se svakako ne može reći za dejstva zapadnih saveznika u severnoj Africi i na Bliskom istoku, koja se direktno mogu povezati sa eskalacijom terorizma i izbegličkom krizom.

Neću ovom prilikom nabrajati događaje na tlu bivše Jugoslavije i Srbije, vezane za akcije NATO pakta koje se mogu kvalifikovati kao terorizam u odnosu na srpski narod i državu. To je posebna tema i obuhvatila bi veoma mnogo prostora i nabrajanja činjenica. Konstatovao bih jedino da oni, koji su danas suočeni sa opasnošću od terorizma, nisu bezgrešni u odnosu na srpski narod i državu.

Povodom terorističke akcije u Francuskoj, u mnogim prestonicama sveta zastave su spuštene na pola koplja, pojedina zdanja osvetljena su bojama francuske zastave, sportske i druge priredbe počele su minutom ćutanja. Povodom rušenja ruskog aviona i 224 žrtava – ništa od svega toga. Muk, kao da se ništa nije desilo.

Ni u Beogradu povodom obaranja ruskog aviona nije bilo spuštanja zastava na pola koplja, osvetljenja zdanja u bojama ruske zastave niti bilo kakve druge manifestacije. Da bi se odala pošta žrtvama bezumlja i podsetilo na zemlju zahvaljujući kojoj nije usvojena rezolucija o Srebrenici koja bi bila katastrofalna po budućnost srpske države i nacije, zemlju zahvaljujući kojoj su očuvane srpske svetinje na Kosovu, na zemlju čiji su vojnici učestvovali u oslobođenju grada.

Da li se bilo gde u svetu, u bilo kojoj međunarodnoj instituciji, na bilo kom međunarodnom forumu, može dobiti odgovor na ovo pitanje?

Ako se takva praksa nastavi – praksa deobe terorista na ,,naše’’ u ,,tuđe’’, na ,,dobre’’ i ,,loše’’ i ako se žrtve terorizma budu delile prema nacionalnoj, verskoj ili drugoj pripadnosti, svet i čovečanstvo neće ići u dobrom pravcu.

Pojedini analitičari smatraju da svet još nije shvatio u kakvoj se situaciji nalazi. Oni najskeptičniji kažu da je novi svetski rat već započeo i da su osnovne suprotstavljene snage – islamski i hrišćanski svet. Bilo bi dobro kada bi se iz situacije u Rusiji devedesetih godina i poslednjih događaja vezanih za terorizam i izbegličku krizu, izvukle prave pouke i preduzeli odgovarajući koraci. U protivnom, svet bi mogao da uđe u period pun neizvesnosti, a moguće i katastrofe.

(NSPM)

KOMENTARI



2 komentara

  1. MERI says:

    Tačno, Srbija kao država nije proglasila ni 1 dan žalosti niti je spustila zastave na pola koplja kada je oboren ruski putnički avion sa 224 putnika nad Sinajem, medju žrtvama je bilo i dosta dece. Kad je u pitanju teroristički napad u Parizu proglašena je trodnevna žalost. Zapadu uvek i obavezno dodvoravanje. Nema ni te neutralnosti politike zemlje u koji se naši političari stalno zaklinju. Pa za nas ovakve i ovolike je i Ruska federacija valjda sila, ne možemo je omalovažavati i vredjati. A ako zagusti biće BRAĆO RUSI POMOZITE. A što da nam pomognu, pa ne umemo ni umereno, odmereno i pristojno da se ponašamo. Ovo je savremeno doba, nema više ruskog cara Nikolaja da nas spašava, a koliko nas je bilo prisutno prilikom podizanja njegovog spomenika u Beogradu?

  2. Kulak says:

    Dvostruki standardi su temelji politike NATO zemalja.Klimavi temelji, jer su ih svi razumni ljudi u svijetu već pročitali.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *